Mati moja valja svima, al’ dvadeset i pet godina u braku nije bilo dovoljno da svekrvi udovolji i babine visoke standarde u kulinarstvu zadovolji. Nije bakica zlonamjerna kad kaže da mati ne zna pitu spraviti i da joj je gra’ gr'ota, al’ jeste kad daje recept pa, k'o zmija da je, krije domaćinske tajne šiframa „malo šećera“, „zeru soli“ i „trun bibera“.
Mati je iz svijeta prirodnih nauka – il’ imaš mjernu jedinicu il’ je pusti kraju. Al’ džaba, babina osuda maminog umijeća odavno ni Boga ne pita. Ni nov’ novcati ćilim nije babinu vrlu nekonstruktivnu kritiku smekšao. Oprosti joj mama sve, jer, na kraju dana, ona je voljenog čovjeka mama.
Ali, biće da je svekrva zaista zaboravila da je i ona nekad snaja bila.
A biće i da zaborav empatije iz babine kuhinje nije svekrvina ekskluziva. Ovijeh dana, to nam dođe nešto kao generalna odlika čovječanstva. Ja, nema vajde od generalizacije, jer zna svak’ da se samo generali mogu generalizovati, ali dok mi se pred očima snima 8000. epizoda španske serije indijske produkcije „Madre, padretu nikad nećeš kuvati kao njegova madre, jer madre ti dozvoliti neće da zauzmeš mjesto na tronu“, mislim se da nam je empatija, kao bazično razumijevanje čovjeka u sebi i drugima, fakat zalutala u špansko selo.
Nije svekrva matina loša, al’ vazdan zaboravi da onomad ni ona nije znala kud s kutlačom.
U jedan lonac, prirodna je stvar da ne marimo mnogo za magarad drugog čovjeka, jer svak’ ima dovoljno svog bremena na magarcu života. Svak’ svog jaše i baš tako manje-više svima paše. Ipak, ima u tom grmu jedan zec – ova druga kutlača.
Ako je empatija vitalno čovječna, iskonski humana, a mi je odstranimo ili začinimo sa trunjem bibera i soli, šta je onda čovjek do animalno biće željno ića i pića? Jašta, ne može jedan udisati i živjeti svu bol svijeta i vijeka, al’ može jedan ne zaboraviti da biti čovjek nije suštinski data stvar.
Biti čovjek je izbor.
Izbor koji počinje sa sitnim darovima užoj familiji i široj okolini.
Izbor koji bi valjalo praktikovati, kako u kuhinji, tako i u javnom gradskom prevozu.
Izbor, koji kao i svaki drugi, zna o glavu da se obije, ali, u krajnoj liniji, čuva dušu od propasti.
Biti čovjek nije lako, al’ valjda zato ovaj izbor i ne pravi baš svako.
P.S.
Autorka teksta se ograđuje od dušmanskog i nimalo empatičnog komentara da je rođenu babu i drugu mati proglasila nečovjekom. Baba je ljud par excellance, al’ se smetne kad su lonci i poklopci na astalu. Bako, volim te, al’ „zera“ nije mjera i ne mere se više odokativno kroz trpezariju života.
I da, imaj empatije pa, deder, nam spremi one tvoje uštipke.
