Čitam neki dan na Loli tekst Sande Mešinović “JESI LI SE TI TO OPET UDEBLJALA”. Za one koji ga nisu pročitali prepričaću ukratko: srele se dve prijateljice i jedna od njih, umesto ljubaznih i prijatnih reči koje bi prijatelj trebalo da kaže kad vas vidi posle dugo vremena, izbaci najružniju, najmaliciozniju i najmrskiju primedbu: “Jesi li se opet udebljala”.
Nemam nikakvu dilemu da je prijateljica bila zlonamerna i da je njena rečenica trebalo da povredi, ono što me zanima je kako smo stigli dotle da se primedba o kilaži i gabaritu pozicionirala u najzlobnije i najuvredljivije komentare?
Kako je biti debeo postalo jednako velika mana (ako ne i veća) kao biti glup, zao, agresivan? Mi smo u jeziku imali mnogo lepih i nežnih termina za višak kilograma, naročito ženskih : jedra, zaobljena, sočna, obla, “kao puce” stamena…
Kako smo stigli dotle da se primedba o kilaži i gabaritu pozicionirala u najzlobnije i najuvredljivije komentare?
Ako bi neko danas te nekadašnje komplimente uputio bilo kojoj ženi, većina nas bi se uvredila. Ovo ne samo što nije u redu – to jednostao nije fer na više različitih nivoa. Pre svega, sve naše pretkinje uglavnom su se udavale zahvaljujući tome što su bile velike i lepe, imale su široke kukove, što je bilo seksi, ali i garancija da neće imati problema sa rađanjem, bile su rumene što je značilo da su zdrave i da neće manjkati od jektike…
I sad odjednom to više ne valja – ružno je i “seljački” biti rumen, odvratno je imati široke kukove, devojčice po celo leto nose duge rukave da im se ne vide “debele” ruke. Vekovima su se na ovim prostorima žene selekcionisale na jedan način, a onda su nam u poslednjih tridesetak godina skroz resetovali sistem.
Kad probate da u bilo kojoj fensi radnji garderobe kupite broj koji nije šiven za izgladnelog dečaka, prodavačice se toliko zabezeknu da vam bude neprijatno. Svako ko ne izgleda kao Viktorijin Anđeo treba da ogrne ćebe i da na plažu ide samo po mraku. Ja ne mogu da postignem da izgledam kao Viktorija Bekam jer njene mere nisam imala ni u nižim razredima osnovne škole.
Mi smo u jeziku imali mnogo lepih i nežnih termina za višak kilograma, naročito ženskih : jedra, zaobljena, sočna, obla, “kao puce” stamena…
Ali druga strana medalje je jednako loša, ili lošija. ‘Ajde što nas svetska industrija tera sve u isti kalup kreiran od strane ljudi upitne seksualne orijentacije, ali zašto pristajemo na to? Kako su to odjednom sve žene počele da se vređaju na primedbe o težini, da provode sate pred ogledalom, izgladnjuju se, da se izvinjavaju što imaju višak kilograma? Kako to da više nijedan muškarac od digniteta i ugleda ne može biti viđen sa ženom koja nema manekenske mere? Kako se ukus cele nacije promenio preko noći?
Možda je vreme da se tu nešto menja – za početak da “jesi li se udebljala” prestanemo da tretiramo kao uvredu. (Ne mislim samo naglas, mislim suštinski). Jer uvreda, da bi bila efikasna, mora da ima koren u ličnoj nesigurnosti. Uvek se setim čuvene rečenice iz “Putujućeg pozorišta Šopalović”, gde jedna žena kaže drugoj: “Kurvo matora!” , a ova joj odgovori: “Kome ti matora!”
Svako ko ne izgleda kao Viktorijin Anđeo treba da ogrne ćebe i da na plažu ide samo po mraku. Ja ne mogu da postignem da izgledam kao Viktorija Bekam jer njene mere nisam imala ni u nižim razredima osnovne škole.
Ova trka sa preponama, koja se zove život, ima dovoljno objektivnih prepreka, nepreglednih krivina i klizavih delova sama po sebi, ne moramo sami sebi dodavati nove i nove. Besmisleno je arčiti sopstveno vreme, energiju i dobro raspoloženje na “jesi li se opet udebljala”.
Ako je kilaža najozbiljnija primedba koju mogu da vam upute – možete biti samo ponosni na sebe!
Autorka: Jelena Novaković
