Čitanje novina mi u poslednje vreme jako teško pada. Ne mogu da kažem da je ranije bilo bolje, mada mnogi to govore. Ne znam da li je sada gore, ili samo meni tako izgleda.
Sve su vesti ovih dana crna hronika.
I u mnoštvu mnogih od kojih ti zastane knedla u grlu postoji jedan određeni odeljak koji mene posebno pogađa – onaj o nasilju nad ženama. To mora biti da je zato što sam žensko i zato što se borim za svoje, potlačene i ugnjetane.
I nije da to nije tačno. Ali postoji nešto još tačnije.
Ja nisam navikla na to da su žene u tom položaju.
Apsurdno, zar ne?
Mene su rodile, podigle, odgojile i obrazovale žene-lavice.
Moja vaspitačica je bila toliko važna osoba za mene da sam na sam spomen vrtića plakala do 5. razreda osnove škole.
Moja učiteljica i njena blagost i dobrota su toliko daleko dosegle da su moji najbliži prijatelji i dalje drugarice iz školske klupe.
Mojim rodnim gradom vladale su tri alfa-žene koje su na časovima, radionicama i predstavama od kad pamtim, pa sve do mog odrastanja i mnogo posle, neiscrpno trošile svoju stvaralačku energiju, i sve ostale resurse koje imaju, da od naše palanke naprave metropolu. Da nam usade vrednosti, da cenimo različitost, da se gnušamo na diskriminaciju. Da nam svi ljudi budu jednaki.
Moja razredna je moje srednjoškolske traume lečila izdašnim savetima i obećanjima da ću naći svoje mesto pod suncem iako ne mogu da ga pronađem u svom odeljenju.
A onda kada sam dovoljno stasala da sam prestala da tražim te neicrpne izvore inspiracije, na završnoj godini studija upoznala sam profesorku koja je svojom posvećenošću i sposobnostima učinila da sivilo sklepane Bolonje zasija bojama, ukusom i mirisom, velikima delima Hispanske amerike.
Sve su ove žele ušle u moj život pod pokroviteljstvom one najvažnije, za koju je bilo koja reč isuviše mala.
Zato se ja nikada nisam borila da žene budu ravnopravne. Zato što sam ih ja uvek kao jake i videla.
Nažalost, nekada okolnosti, roditelji ili genetika, okrnje i umanje tu pra-snagu i onda je dužnost svih nas da utičemo. I koliko god podržavala i uključivala se u svaku kampanju, nema veće promene od one koja dolazi iz naših života, naših stavova i vrednosti, od načina na koji jedni druge tretiramo. Nema loših, krivih muškaraca i dobrih, slabih žena. Ima dobrih i loših ljudi, i tu se čitava priča završava.
“Here’s to the strong women. May we know them, may we be them, may we raise them.”
Danica Martić
