Dragi nepoznati prijatelju,
Možda smo se ti i ja rodili u pogrešno vreme. Stariji kažu da je svet nekada bio mnogo lepše mesto.
Oni što odlaze kažu, ne, vreme je pravo, pogrešna je zemlja.
Ponekada se pitam da nisam možda pogrešna i ja? Lažna. Možda ona prava čuči u nekom budžaku i čeka pravi trenutak da teatralno istupi na scenu?
Svedoci smo svakojakih čuda, to i ne bi bilo toliko nemoguće…
Ali ono što sigurno znam, jeste da ovo nije pogrešan grad.
To mi svaki put potvrdi onaj osećaj koji me obuzme kada, vraćajući se sa puta, ugledam kapije grada. Istočnu i Zapadnu. Hram, mostove, i poznatu brežuljkastu panoramu načičkanu krovovima.
Naselje više Dunava, čije ime u prevodu sa turskog znači Crni prsten. Ne vidi se na onoj panorami, ali znam da je tu. Park, i u njemu fontana od sivog mermera, koja radi svega dva meseca godišnje. I bioskop „Slavica“ koji radi još manje od toga godišnje. Godine u kojima smo bili jedna velika zemlja, a kojih se skoro i ne sećam. Ali zato pamtim vreme kada smo sa majkom čekale u redu za džak brašna i kada sam sanjala da jedem pomorandže. Osnovna škola „Stjepan Stevo Filipović“ koja sada nosi naziv „Dr. Arčibald Rajs“. Jednosmerna ulica u kojoj smo živeli. I u njoj, umesto neparnih brojeva, fabrika koja još onda nije radila. Pa ako ti lopta slučajno odleti u njeno dvorište, preko zida, strah te da odeš da je tražiš, zbog trave koja je bujala i pretila da proguta i zid, i nas, i čitavu ulicu.
Tašmajdan i Peta beogradska gimnazija, nekada Prva ženska. Bazen na koji smo čežnjivo gledali sa prozora učionice kada krene sezona kupanja. Pešačenje kroz Takovsku, pošto je to bilo brže nego vožnja prepunom dvadeset trojkom, koja je na uzbrdici štrektala i penila kao preopterećena mazga. Trema pred čas matematike. Trema na času matematike. Trema posle časa matematike, zbog najavljenog pismenog zadatka.
Muzika iz osamdesetih u KST-u. Prepuna letnja bašta fakulteta, dok sa sprata vrebaju nezavršeni zadaci i uspavane laboratorije. Nes kafa u velikoj plastičnoj čaši na pauzi između predavanja. Studentska galerija u Narodnom pozorištu. „Velika drama“ po treći put i neki balet uz koji sam, umorna posle ispita, zadremala.
Knez Mihailova i okolne ulice. Sladoled od vanile u poslastičarnici „Baćio“ na Cvetnom trgu. Topla čokolada i beogradski odžak kolač umesto večere, kada bih nakon posla produžila pravo u grad. Časovi Španskog u Institutu Servantes. Časovi salse u „Havani“ na koje se nikada nisam osmelila da odem. „Dva mirisa ruže“ u „Pozorištu na Terazijama“. Miris proleća.
Kiša u Beogradu. Ne tako savršen pločnik koji te poprska do kolena ako zgaziš na loše postavljenu kocku. Kafići koji se napune čim padne prva kap. Šareni kišobrani koji se utrkuju da zasene svojim dezenom.
Ako želiš da upoznaš Beograd, najbolje dođi leti. Tada je najmanje automobila a na ulicama vlada neki prijatni mir. Gotovo da liči na onaj Beograd od pre mnogo godina, u kojem Šurda vozi taksi, pitajući se da li je baš to pravo zanimanje za njega. Ako ne znaš o čemu govorim, onda mora da si mnogo mlad…
Leti obavezno moraš otići i do Kalemegdana. Ako ti ne smeta miris zoološkog vrta, naruči piće na „Kalemegdanskoj terasi“.
Toliko toga ima u ovom gradu… Ova jedna razglednica mi nije dovoljna da ti sve opišem…
Šampite u „Jadranu“, na Bulevaru Kralja Aleksandra (ako budeš mogao, probaj i krempitu).
Palačinke sa kremom od jabuka na jednom splavu, kod ušća. (Ako budeš u prilici, dođi u vreme kada zalazi sunce. Nemoj posle toga da svraćaš u obližnji tržni centar. Bolje prošetaj do Zemuna).
Prvi januar u restoranu „Alo Alo“.
Jedna posebna klupa na keju.
Krug oko Ade i brodić kao taksi.
Košutnjak na kojem nikada nisam videla košutu.
Jutro na Savi.
Starija gospođa u bundi koja je izašla do ćoška da prošeta psa i kupi burek. Za njom se širi miris parfema.
Ulica koja je toliko puta menjala naziv da je više i ne pamtim po imenu, već po lokalima koji se u njoj nalaze. Oni su se, čini mi se, ređe menjali.
Sve u Beogradu…
Znam… Ako baš želiš, možeš reći:
Smog u Beogradu.
Jutarnji špic u Beogradu.
Kafići koji proždiru naše ulice.
Ulični svirač akademskog zvanja.
Prodavačica master biologije.
Narodni muzej koji godinama ne radi.
Beogradski gilipteri, gangsteri, starlete, fenseri i pozeri… Establišment pred kojim se intelektualna elita nemoćno povlači.
Znam ja sve to… I zato te razumem ako rešiš da ne dođeš. Ako i ti odlučiš da odeš, tamo gde i drugi idu. Daleko odavde.
Ipak, nadam se da i ti mene bar malo razumeš… Ja bih, eto, još malo ostala…
Pa ako odlučiš da nas posetiš, čekamo te.
Nećemo nikud još neko vreme Beograd i ja.
Autorka: Natalija Trnavac
Nakon završenog prirodno-matematičkog smera Pete beogradske gimnazije, Natalija je upisala Elektrotehnički fakultet u Beogradu, gde je 2008. godine diplomirala na katedri za telekomunikacije i informacione tehnologije. Pisanjem se bavi od osnovne škole a najviše uživa u pisanju za decu. Živi i radi u Beogradu.
