Niko nema pravo da se ponaša loše prema tebi. Koliko god da je to danas često i „normalno“.
Nedavno sam pročitala da je tačan onaj moto „Šta zračiš to privlačiš“, ali i da nije sva odgovornost na nama. Nekad će se neko ponašati prema tebi loše i to nema veze s tim kako se ti ophodiš prema sebi i svetu. Taj drugi neko snosi odgovornost za svoje ponašanje.
To je potpuno tačno, kažem ja. Niko nema pravo da se ponaša loše prema tebi, u redu. Pa kad se tako ponaša, opet – to je njegova stvar, slažem se. Ali kad prestane praktično i pragmatično, nastupa ono što ostaje – kliše „tragovi na duši“. Naučena celoživotno i doživotno na onu Andrićevu da nam „život daje ono što mi drugima dajemo“, vaspitavana lepo i pristojno – odjednom sam se našla u društvu u kom je to potpuno neprimereno. Ako preskočimo klišee, noževe zabodene u leđa, otvorene rane i dolivanje ulja na vatru, stižemo do jednostavnog pitanja: „Okej, a šta JA da radim sa tim tvojim lošim ponašanjem koje si mi priredio?“
Nekad su to jednostavne, nebitne stvari, kao kad vas prolaznik gurne na ulici, pa vas još i izvređa sa „kravo debela, ne mogu od tebe da prođem!“ Nekad je nešto ozbiljnije. Koleginica koja se namračila i na vas nameračila. Šef koji nikad nije zadovoljan. Roditelji koji sa istim nestrpljenjem ne mogu da dočekaju maturu, diplomu, unuke. Cimerka koja nije čula za ribanje kupatila. Muž koji živi u 19. veku i koji misli da je oženio Rosauru, vrednu robinju stvorenu da mu ispunjava želje. Nekad je to samo nečiji loš dan, koji preti da postane tvoj loš dan. Bez neke veće folozofije i zlih namera. A nekad je mnogo više. Nekad na onom mestu gde su te ogrebali, njihova ogorčenost pusti otrov. Nekad ti zaista ne bude dobro.
Jer koliko god ovako pristojno i fino odbijala činjenicu da na svetu postoje ljubomorni, sujetni i zavidni ljudi, oni postoje. Oni stoje pored vas u gradskom prevozu, žvaću svoju kiflu u pekari, kupuju cigarete i novine na trafici, dobro ili loše obavljaju svoj posao. Oni šetaju svoje tašne, svoje kape i haosom ispunjene glave. Njima smetaju psi na ulici, nasmejane devojke i neobično ošišani momci. Njima smetaju spore kasirke i one brze, koje nemaju vremena da im spakuju 324.678 artikala u još toliko kesa. Njima smetaju svršeni diplomci bez iskustva i sa mnogo ideja – jer: ko si ti da imaš ideje? Kad sam ja radio, ti si još bio u pelenama, ej!
Ne znam samo da l’ očekuju da u tim pelenama ostanemo.
Neko pametan mi je jednom rekao da ne treba održavati odnose sa takvim ljudima. Međutim, toliko od pametnog saveta. Nije to vrtić, pa: „Maja mi je juče otela lutku, danas neću da se igram sa njom“. Kancelarijske intrige su ipak malo ozbiljnija stvar. Kao što je najozbiljnija stvar brak, podizanje dece i gajenje prijateljstava. Neko će reći: to se pametno bira, ne rađaš decu bilo kome. Al’ život nije milimetarski blok u kom iscrtavaš besprekorna tehnička slova. Nekad izabereš dobro, a nekad loše. Nekad ti se zalomi. Nekad ti se srce polomi. Pitanje je kako se sastavljaš.
Postoje dani kad mi od one Andrićeve ostane samo: „ono što mi drugima dajemo“. To su dani kad vidim pravu meru stvari. Kad mi je jasno da ovaj prvi deo i nije toliko bitan, sve dok ja nisam ta koja daje zajedljive komentare, laskavo prenemaganje i ljubomorno gleda na druge. Tad prestaju da važe njihova pravila i moja pristojnost. Ne dotiče me nemoral, lažni moral i sujetna bockanja. Tad sam ja – ja. Ne mimo sveta, već upravo u tom svetu. Zračim kao sunce. Toplo i sjajno.
I znate šta? Sunce još niko nije ugasio.
