Trebalo bi da postoje neki preparati koji ćete učiniti otpornim na iznenadna zaljubljivanja. Ovako je razmišljao Mihajlo, farmaceut i naprasno zaljubljen mladić u hotelskoj sobi na Kopaoniku.
Imunologija mu je bila jedan od omiljenih predmeta na fakultetu, stalno je pričao s kolegama o holističkom pristupu čoveku, da treba udružiti farmakologiju i psihologiju i stvoriti idealno okruženje u kom će nam biti dobro.
– Trebaju nam prirodni proizvodi za poboljšanje imuniteta kako bismo imali više energije, bili produktivniji i raspoloženiji. – rekao je.
– Evo kolega, sad ćemo da ispucamo energiju na paintbolu! Dosta više ta predavanja! Organsko, organsko!
– Pa jeste važno. – promrmljao je Mihajlo, spreman već da se raspravlja kao što je to činio skoro svakog dana u apoteci. Bilo mu je važno i u svakoj prilici je isticao značaj prirodnih preparata. Istraživao je ponudu, naručivao i borio se da što više ljudi čuje koliko zapravo mogu da poboljšaju svoje zdravlje koristeći prave suplemente. Već su ga u apoteci prepoznavali po tom entuzijazmu i konstantoj priči o jačanju imunog sistema.
Samo, sad nisu bili u apoteci, već u hotelu, čekajući smernice za taj dan.
Team building i psihotestovi – po apotekarskoj recepturi
Oči su joj sijale dok je postavljala pitanja i Mihajlo je shvatio da je samo zbog tog sjaja i pristao na glupu igru. Psihotest, rekla je pola sata ranije kada je ušla u sobu i počela sve da ih preslišava. Mrzeo je te klinačke fore, odjednom se setio srednje škole i jedne bivše koja je spremala prijemni za psihologiju i držala ga stalno na nekom skeneru. Nije baš interesantno imati 18 godina i devojku koja uporno pokušava da ti uđe u glavu dok pokušavaš da je skineš.
Zbog toga je samog sebe iznenadio kad je pristao da odgovara na pitanja devojke koju je prvi put video tog dana. Firma je organizovala team building, rekli su „neformalno druženje na Kopaoniku uz društvene igre“, a Anastasija je bila jedan od organizatora koji su ih sačekali u hotelu.
– ‘Ajde da se zezamo dok čekamo ulaznice za paintbol – rekla je. – Imam jedan zanimljiv psihotest. Takoreći, dečji.
Svi su euforično prihvatili predlog, zbog čega mu se učinilo kao da je zakoračio u neki iščašen kadar filma ili jedan od onih čudačkih snova posle kog ti nije dobro pola dana. Na trenutak mu je palo na pamet da je tu negde skrivena kamera ili da je predlog nasmejane devojke kratke kose u stvari šefova „nameštaljka“.
Paranoičan si, Mihajlo, kao da glavonju boli uvo kako ti zamišljaš šumu i susret s medvedom, rekao je sebi i klimnuo glavom kad ga je Anastasija pitala: Hoćeš ti?
Kolege pre njega su lupetale nešto o tome kako bi zaplesale s medvedom, Peđa je proizvodio neke animalne zvuke, koleginice su se kikotale (kao i uvek na svaku glupu foru) i malo je falilo da ustane i odustane od paintbola i cele priče. Kome još treba povezivanje s kolegama radi veće „radne efikasnosti i produktivnosti“? Precenjeno „sticanje kreativnosti u neformalnom okruženju“!
Hoćeš ti?
Imao je 29 godina i bio najmlađi među njima, a činilo mu se kao da radi sa neiživljenim klincima. Team building su doživeli kao ekskurziju i danima su pričali o tome u apoteci – kao da nemaju stvaran život izvan tog radnog mesta. Farmaceuti, školovani ljudi, intelektualci, a u stvari nezadovoljne žene i muškarci koji žure da pobegnu od kuće na jedan vikend. Kud god, pa makar i sa kolegama na Kopaonik da igraju paintbol.
– Hoćeš ti? – zasijale su oči i mada nije bio „udar groma“ kao kod Majkla Korleonea, osetio je neko strujanje pod kožom, dovoljno jako da pristane. Nema neke štete, lupaću gluposti kao i ostali, mislio je.
U roku od pet minuta uhvatio je sebe kako kao hipnotisan odgovara nadugačko i naširoko na Anastasijina pitanja. Posle Mihajlovog opisa šume, Peđa je zazviždao: kolega, pa ti si pravi Tolstoj! Ko te zaposli u apoteci?! Na trenutak ovo ga je trglo, ali je blag pogled s druge strane stola bio jači magnet. Samo je uz jedva primetan osmeh pitala: Dobro, a sad si stigao do zida u nedogled širokog, bar 3 metra visokog. Kako ćeš da ga prođeš?
Hm, ovo je 100% šefova ideja. Zid – prepreka, kako ćeš da se snađeš? Na koji način tražiš rešenja za probleme? Znao je, hteo je da kaže nešto pametno, možda čak i da impresionira Anastasiju odgovorom o penjanju na drvo i preskakanju kad je čuo svoj glas: „Iskopao bih rupu i prošao ispod.“
Njene oči su zasjale jače. „Hipnotiše me, to je to“ – nasmešio se u sebi, shvatajući „Ova devojka mi se dopada.“
– Dobro, prošao si medveda i zid, sada si na velikoj i prostranoj livadi. Na proplanku se nalazi kutija. Kocka, u stvari. Kakva je? Opiši mi je. Od kog materijala?
– Je*o, kutiju. – promumlao je, ali svi su čuli i počeli da se smeju, pa i Anastasija.
– ‘Ajde, još to je ostalo, pa da vam kažem rešenja testa.
– Pa šta znam, velika je kutija, od kamena. Ne nekog obrađenog i finog, nego kamena – kamena. Stena u prirodi. Ima urezane tačke, kao da je kockica za jamb. Unutra… Ništa, nije važno. To je to. – zaustavio se.
– Ooo, nisam znao da si kladioničar! – šegačio se Fića – Čovek stena voli rizik! Važno da je organsko!
Ključ testa
Anastasija nije insistirala na širem objašnjenju, usmerila je pažnju na druge, otkrivajući ključ testa, šaljivo se poigravajući tumačenjima. Bila je neposredna i srdačna i Mihajlu se na trenutak učinila bližom od svih kolega sa kojima je radio godinama. Pogledala ga je prodorno i osetio je opet ono strujanje kad je shvatio da će početi da ga tumači tu pred svima. Nije mu se dopala ideja.
– Ljudi, ulaznice i oprema su spremni, možemo na borbu bojama! – s vrata je viknuo Filip, drugi organizator team buildinga i svi skočiše ushićeno da izađu iz sobe.
Mihajlo je osetio nalet olakšanja a onda i razočaranja, sad neće saznati šta Anastasija misli.
– E pa psihološkinjo, utekao Vam jedan pacijent – rekao je nehajno dok su poslednji izlazili namerno joj ponovo persirajući.
– Ah, teško, Mihajlo, Vama ću detaljno sve ispričati večeras uz pivo.
– Da?
– Ako pobediš u paintbolu.
– Pa ti se kladi na mene.
