„HDZ-ov župan Požeško-slavonske županije Alojz Tomašević namlatio je ženu i završio u policiji“, kaže vest hrvatskog portala index.hr. Tekst nam dalje donosi profil ovog čoveka, koji je na poslednjim županijskim izborima „pregazio“ trojicu konkurenata i ponovo postao župan. Na toj poziciji je, inače, od 2013. Osim što je branitelj Domovinskog rata, Tomašević je diplomirani ekonomista, a školovao se i u Mađarskoj, Engleskoj, SAD-u i Kanadi.
Imamo, dakle, po svim kriterijumima uglednog člana zajednice, obrazovanog, čoveka koji je video sveta, izborni rezultati svedoče da je ugledan, ali i da – mlati ženu. Ta se nesrećna žena inače žalila i prijavljivala ga gde god je mogla, čak je pisala i hrvatskom premijeru Andreju Plenkoviću, ali niko nije želeo da je čuje.
Nasilje nad ženama je u poslednje dve-tri godine vrlo popularna tema u ovom našem ukletom regionu. Na prste jedne ruke možemo se nabrojati mi koje smo se tom temom bavile i ranije. Sada, vodimo bitku da se naša društva konačno prečiste od predrasuda o tome ko je nasilnik. Svaki put kad me pitaju ko su i kakvi su muškarci koji zlostavljaju žene, digne mi se kosa na glavi. Kad me pitaju kako prepoznati nasilnika, odgovaram: tako što je nasilan prema partnerki. Nema jedinstvenog profila, drugovi, to može biti bilo ko: vaš dobri komšija koji staricama nosi kolica sa pijace, brižni otac kog srećete u parku kako se igra sa decom, nastavnik vaše dece, kolega iz kancelarije…
Za sve ove godine u novinarstvu, baveći se nasiljem nad ženama, upljuvala sam se da, zajedno sa svojim sagovornicama, objasnim kako uzrok nasilja nisu uzroci koje neuki najčešće navode: siromaštvo, alkohol, droga ili mentalni poremećaji. Ili, moj favorit među glupostima: nizak stepen obrazovanja. Klinička praksa kaže da većina nasilnika nema nikakvu duševnu bolest. Teška materijalna situacija, piće i druge supstance, samo su okidači za ono zlo seme koje već postoji u čoveku. Uzrok nasilja je uvek isključivo – nasilnik. Čovek koji živi u zabludi da su žena ili devojka, pa i deca njegovo vlasništvo, te da on polaže pravo na njihova tela, slobodu i na kraju, sam život. Išla sam u centre za socijalni rad koji rade takozvanu rehabilitaciju nasilnika. Govorili su mi da rade sa ljudima najrazličitijih profila i materijalnog i obrazovnog statusa. Pravila nema i nemojte se zavaravati da ga ima.
Jedina razlika između neukog siromašnog nasilnika i njegovog obrazovanog i bogatog „kolege“ jeste u količini moći kojom raspolaže i broju veza i vezica uz pomoć kojih može da se izvuče nekažnjeno. Jer, zaboga, on ima ugled i reputaciju. Pa gde on da bije ženu? Olako zaboravljamo da se na spisku slavnih nasilnika nalaze Šon Koneri, Šon Pen, Kris Braun, Pikaso… U Srbiji smo imali slučaj sudije koji je lepio ženi ruke na ringlu. Pa jednog koji je izabran za predsednika opštine, iako je proces za porodično nasilje bio u šoku. Imamo i jednog poznatog mladog voditelja, miljenika publike, divnog dečka, čiju su devojku spašavale drugarice karatistkinje. Nije ga prijavila jer joj niko ne bi verovao, pa momak je zlatan. Meni ostaje da povraćam svaki put kad zlatni dečko daje intervjue za „glossy“ magazine i kad ga pitaju kako se ponaša u vezi. Šamarčine i krvave noseve ne pominje, lupeta kako voli da poklanja ruže i da se stalno iznova udvara. Zanimljivo je da se „udvarati“ i „udarati“ razlikuju samo u jednom slovu.
Kao novinarka, mogu da kritikujem institucije i apelujem da se poboljšaju sistemska rešenja. Ali, isto tako, kao novinarka, moram da ćutim o svim onim pojedinačnim slučajevima o kojima su mi žrtve, aktivistkinje, pa čak i tužioci i sudije šaputali nezvanično. Kao žena, razvila sam tajni jezik sa prijateljima. Kad kažem: ne kupuj njegove knjige, ne plaćaj karte za njegove filmove, ne glasaj za njega… znaju o čemu se radi. A ja i dalje pucam od nemoći, jer moram da ćutim, a vrištala bih naglas. Jer, verujte mi, to što je Alojz Tomašević priveden, ne mora da znači ama ništa.
