I u mojoj verziji to baš i nije pesma.
Više je tužbalica. Narikuša.
Jer život današnje, savremene, pa još i udate balkanske žene, često se svodi na život samohrane majke.
(Bez ikakvog lošeg osvrtanja na one koje su i papirološki samohrane.)
Elem, mi koje smo se dobrovoljno udale, rodile decu i odlučile po cenu raznih sTanja ostati u braku, sve češće se sudaramo jedna s drugom, u zajedničkim situacijama, i na istim mestima.
S detetom u jednoj i cegerom u drugoj ruci.
S brdom obaveza i moranja u glavi i dobrom kilometražom pod nogama.
Zar nije?
Koja se prepozna u priči – neka digne ruku.
‘Ajmo.
Ustajanje, buđenje dece, oblačenje. Radim ja.
Gde su patike, šta će da obuku, ko sprema doručak. Opet ja.
Vodi u vrtić, do škole, vraćaj, radi domaći, hrani, briši guzu, idi na roditeljski…
?
Pa ja.
Do pijace, prodavnice, apoteke, do knjižare, do Kineza, do doktora… Eto mene opet.
Je l’ treba na predstavu, kupiti čizme, u šetnju, do rodbine, u bioskop…
Lepo me sramota ponavljati…
Ja.
Pretrpana kesama, cegerima, sa svih strana kao hrčak vučem kući. Nogama otvaram vrata, laktovima zatvaram. Menjam sijalice, unosim drva, vučem kutije u potkrovlje, rasklapam aspirator, krečim, i družim se sa šrafcigerom k'o s bratom rođenim.
A udata.
Muž uglavnom pojma nema ni kad je trening i čas matematike, ni gde mu je zimska jakna, ni kad treba čistiti sifon od sudopere, ni šta kupiti njegovoj mami za rođendan, ni da navuče jastučnicu.
A kao punoletan.
Oženjen čovek.
Otac.
I nije cela ova prozivka zbog (nedajbože) manjka ljubavi, ili ti na račun njih, muških. Ne.
Ovo je javna prozivka za sve nas – Pepeljuge 21.veka, koje smo bile dovoljno glupače, pa na svoja pleća svalile sve što smo svaliti mogle.
A i mogle smo.
A i glupače smo.
Samo što se toga setimo uvek nakon ponoći.
Baš u ono vreme kad završavamo ručak za sutra, puštamo još jednu mašinu šarenog ili krećemo da kačimo zavesu koju smo upravo ispeglale.
To je ono vreme kada magija prestane, a mi se pretvorimo u nesretnicu u staroj, iscepanoj trenerci, i setimo se da je ona lujka – dobra vila – zeznula i nas, i bundevu i miševe.
To je vreme kada sabiramo 2 i 2, i po stoti put kažemo sebi da će sutra to morati biti 4, pa kud puklo da puklo.
A pukne uglavnom po našem vremenu, našim rukama i našim živcima.
I, znate šta me jedino teši?
Šta mi jedino znači, odzvanja u ušima od sreće?
To što me, u celoj ovoj farsi od bajke, moja mala princeza i moj mali princ – gledaju kao kraljicu.
Pravu.
S pravom krunom, pravim biserima i pravom, pravcatom svilom.
Što sam njima, u njihovim okicama, ja, mama-supermama. Sa svim čarobnim moćima i štapićima.
Da li u ruci držim olovku, čekić ili varjaču, oni u meni uvek vide kraljicu koja ispunjava njihove snove i željice, i znaju da će u mom zagrljaju uvek pronaći odmor za svoje trepavice, slušaoca za njihove priče i melem za sve svoje boljke.
E, to.
Baš to.
Pa, i nije malo.
Je l'da?
