– Ne znam da li da ulazimo. Ionako ne želim pred tobom da probam.
– Dobro, ’ajde da uđemo kad smo već tu. Samo pogledaj kakvih sve venčanica ima.
– Neću ovde. Ovaj salon je preskup.
– Odakle znaš?!
– Pa vidiš ova kao zlatna slova, naziv butika na francuskom, ogledalo im je u pozlaćenom ramu, a i prodavačica se iz aviona vidi da je uštirkana! Sve na note!
– Zar to nije suština salona venčanica? Da sve bude uštirkano i na note?
– Ne razumeš! ’Ajde prvo da idemo u knjižaru i na kafu!
Bila jednom davno jedna nerazmažena i zaljubljena devojka. Mnogo zaljubljena. Postiđena. Toliko postiđena da je pobegla u bezbedno – među knjige i miris kafe.
Nisam mogla da mu kažem:
Znaš. Ja sam toliko zaljubljena u tebe da se bojim jednom kad obučem ovu skalameriju na sebe da me nećeš prepoznati. Da ćeš se uplašiti. Da neću imati 25 godina nego 125, nakinđurena šljokicama, karnerima, čipkama, percima, svim tim svadbenim biserima. Nije to za mene. Ne mogu ja to. Je l’ mogu samo da te volim?
Bilo je malo glupo da mu pričam:
Znaš. Ima ta jedna epizoda „Seks i grada“ kad Keri proba venčanicu, neku mnogo kič venčanicu, samo da bi prevazišla svoj strah od udaje i sve druge imaginarne strahove, pa umesto da ispadne smešno – izbije joj osip, doživi slom živaca, Miranda joj pocepa haljinu, pa još i kupi tu perjanu glupost. Mene strah da se isto tako ne ušeprtljam. Jer je glupo. Stvarno te volim! Je l’ mogu samo da te volim?
Ali ne otvaram usta. Već vidim kako se plaši što citiram tu seriju i da me ne prepoznaje – a još nisam ni obukla venčanicu. Samo svoj strah.
Strah da mu se neću svideti. Strah da ću mu u pogledu uhvatiti zrnce kajanja. Ili pomisao da smo premladi. Da je trebalo još da čekamo. (Šta da čekamo?)
Pogled mi luta preko knjiga. Kafu pijem najduže na svetu. Odlažem odlazak pred izlog. Ali me on svojim strpljenjem uvlači u salon venčanica. Onaj što ima francuski naziv ispisan zlatnim slovima. Unutra ne probam ništa osim uštirkanog osmeha prodavačice. Navrat nanos ispadnem na ulicu. Zajapurena.
– Sve venčanice su lepe – kaže mi ozbiljno.
– E pa nisu! – grubo odgovorim. – Prvo zato što je polovina u ovom butiku bila kič, drugo zato što ne stoji svakoj devojci ista haljina i treće zato što ne mislim deset puta da se udam, već samo jednom i venčanica mora biti savršena!
– Ti si savršena. I u džaku. Znaš?
– Stvarno?
– Ne znam kako se kaže džak na francuskom. Al’ stvarno – nasmeje se bez štirka.
I ja se udam za njega.
