Jeste, danas je teško biti roditelj, zaključak je savremenog roditelja.
Ne umem da napravim pravu analogiju zašto se današnja deca toliko razlikuju od nas nekad. Verovatno zato što se zapravo ne razlikuju uopšte, već rade iste stvari kao i mi u detinjstvu, u okvirima koje poznaju i koje ovodanašnje odrastanje nosi. A mi roditelji izbombardovani informacija sa svih strana, kako da kaznimo svako iskakanje dece iz uvreženog koloseka društva i okvira ponašanja koje nam se nameće, idemo iz greške u grešku.
Kad kažem „uvreženog koloseka društva i okvira ponašanja koje nam se nameće“ samo imajmo na umu koje nas to društvo vaspitava već decenijama i plasira nam standarde vrednosti. A mi, u većini slučajeva, mi opet želimo da nam deca mirno stoje u toj vrsti poštujući ta ista pravila. Nikada nije bilo više tribina, tekstova, rasprava, studija o odgajanju dece, a neprestano napredujuća tehnologija dala je svima nama javni glas i mišljenje, kao i mogućnost da isto delimo na sve strane. Toliko rasprave, a deca „sve gora“.
Sećate se kad te bili deca i mogli se igrati napolju, čak do mraka? Ehej, do mraka, jureći se ogrebanih kolena. Sada se plašimo da pustimo decu iz vidokruga. Postajemo okarakterisani kao nepodobni roditelji ako decu od 9 godina pustimo da se sami igraju napolju, u parku iza kuće bez našeg prisustva.
Nema potrebe da se slažete ili ne sa ovim stavom, meni je nedavno upravo tim i takvim rečima od školskog autoriteta predočeno: „Šta će on sam napolju? Ipak je mali, ima samo 9 godina, morate ga paziti. Napraviće nešto i posle će biti kasno“. Progutala sam glasno knedlu. „Morate ga paziti“ mi odzvanja u ušima.
Možda nisam dobra majka jer ga ne pazim po standardima novotalasnog roditeljstva. Roditeljstva koje brani detinjstvo na koje su ti isti roditelji nekada imali pravo.
Možda sam loša majka jer ga ne držim za jednu ruku dok on drugom pokušava da se popne na ljuljašku sa skoro 10 godina… Karikiram ali, uistinu nije li to tako?!
A, ne, ja nisam loša majka jer ja baš pazim na svoje dete, na njegove potrebe, na njegovu želju da ima detinjstvo, da se popne na drvo, da šutne loptu što jače može pa kako mu Bog da, da trči i znojav pije vode. Nijedno dete od toga još nije svislo pa neće ni moje. O detetu se brine tako što se ne sputava sopstvenim strahovima. Nije briga tako što će da me drži na putu do škole za ruku i klima poslušno glavom dok ja teglim njegov ranac. Tako ne brinem za njega, tako od njega stvaram kretena. Čega ga štitim, njegove obaveze da brine o osnovnim stvarima i sebi? Hoće li me tada pogledati umilnim pogledom školski autoritet i dati meni odličnu iz vladanja kao brižnoj majci.
Na stranu to što sam majka koju su kao dete držali u staklenom zvonu, sve me štiteći „od života“. Ali ja sam majka koja je po začeću ovog jastreba kog gajim donela odluku da će biti samostalan u stvarima primerenim njegovim godinama. Zašto je to nebriga, zašto je to za osudu?
U redu, napraviće neku glupost sigurno. Možda će reći neku ružnu reč, pokoškati se sa drugarima pa posle 5 minuta ponovo na terenu s njima juriti za loptom. Znate li dete koje nije napravilo neko „šajze“ ma kako vi nad njim bdili? Ja ne znam.
Ali poznajem roditelje koji će kategorično stati na stranu svog deteta sa rečenicom: „Ja poznajem svoje dete, ono to nikada ne bi uradilo. Moje dete meni sve priča i mi nemamo nikavih tajni i on/a bi rekao da je tako nešto uradio, ali on to sigurno nije“. I posle nije ni čudo, što prosvetni kadar ne zna šta će, ne sa decom nego s roditeljima.
Otkud vam ideja da verujete da je vaše dete nepogrešivo, da su samo njega isprovocirali, da je ono savršeno jer je vaše. A ne, nego zato što ste vi sve predostrožnosti primenili kako vaše dete nikada ne bi napravilo nikakav nestašluk, a ono je, eto, ipak, ispostavilo se „samo dete“. U psihologiji postoji termin kojim se upravo ovo navedeno objašnjava: „Pritisnuto jače – gore više skače“.
Pa čekajte, zar pričamo o tome da smo svi mi odrasli tako što smo bili mali anđeli svojih roditelja, pa sad pod stare dane napokon imamo prava da grešimo koliko hoćemo jer smo sada sami odgovorni za sebe.
Nije li to krug, kojim se okrećemo, a iz koga naviru gomile pitanja.
Zašto smo postali „helikopter“ roditelji, ko nam je rekao da je to dobro i da ćemo tako sačuvati decu od svakog problema i nezgode, zašto su nam deca fizički toliko slabo sposobna ma koliko ih mi vodali po kojekavim trenizima i radionicama? Zašto nemaju mašte i ne umeju da se igraju više?
Pa zato što im je bolje tutnuti u ruke tablet ili telefon, da ćute malo jer od dosade ne znaju šta će, bolje je da su kod kuće u sobi jer su nam tu na oku, bolje nego rizikovati da su napolju jer tamo…napolju…vladaju svakakvi izazovi.
Pa ljudi moji, bili smo deca, pa da ne beše izazova kakvo biste detinjstvo pamtili i šta bi od nas danas bilo?
Ne, ovo nije tekst koji propagira dečiju anarhiju i nevaspitanje, da odmah budemo načisto.
Ovo je tekst kojim samo htela da kažem da od vlastitih strahova ne možemo pobeći tako što ćemo decu sprečiti da budu deca.
Detinjstvo se ima samo jednom i celog se života za njim posle pati.
Mislite o tome….
