Sećate se one blesave reklame: „Kolač u tiganju? NEMOGUĆE!“ Eto takav osećaj u meni izazivaju ljudi koji kažu da će i moja deca porasti i biti mirna.
Moja omiljena lekcija Marije Montesori kaže da deca slabo reaguju na komande i da je umesto zapovesti uvek bolje dati im objašnjenja. „Ne liži taj pod da ti ne dođem tamo!“ ili „Mi ne ližemo podove. Pod je prljav i možeš da se razboliš.“ Šta biste vi poslušali?
Ako ste za brzo i kratkoročno rešenje, ova prva pretnja može poslužiti svrsi. Samo što posle izveznog vremena i malo dete shvati da u ovom „da ti ne dođem tamo“ nema prave opasnosti. Pa nastavi da radi šta mu je volja – protiv vaše volje.
Ovaj drugi model donosi dugoročna rešenja, ali je problem u tome što do istih dugo putujete. To su svakodnevna ispiranja mozga, treniranja živaca i usisavanje energije. Ali od silne priče, na kraju, detetu uđe u pamet. Štos je da roditelj iz pameti ne izađe.
Oduvek sam maštala o tome da budem strpljiva, dobra, ma najbolja mama na svetu. Valjda to svaka žena koja poželi da bude mama želi. Kada sam saznala da sam trudna po prvi put, Žmu i ja samo postigli dogovor da budemo pažljivi roditelji koji umeju da postave granice tako da jedino ljubav bude bezgranična. Kada se ONA rodila, centrifugalnom silom me je usisala u neki drugi kosmos i otad nisam više ona od pre. (Otad sam, zapravo, ona ista od pre – zauvek odsečena od bezbrižnosti.)
Naš dogovor o postavljanju granica nije pao u vodu. Ali je u zavisnosti od prilika, publike, strpljenja i (zajedničkog) zdravlja prilagođavan. Jednostavno, kad si mama i kad si tata, sve i da si isti čovek – ne možeš UVEK odreagovati ISTO u RAZLIČITOJ situaciji. Ko kaže da može, laže. Posebno kad u kući imaš dve bebe različitog uzrasta. Da, onda se rodio ON i zavitlao me još jače u tom drugom svemiru.
Balansiraj: između pelena, širokog povijanja, noše i „hoćeš sledećeg puta da kažeš mami kad ti se piški?“ Između dojenja i igranja na podu sa kockama. Između ljubavi i griže savesti.
Svi nas pitaju:
– Kako se snalazite?
I ja uvek imam neki romantičan odgovor, jer je ono „praktično“ u celoj situaciji poprilično čupavo.
– Samo pregrmiš svakog dana krizu od deset minuta kad oboje plaču i posle je sve dobro. – kažem.
Ali ta KRIZA, majko mila!
Počne obično dok njega dojim ili sa njegovim alarmantnim buđenjem – jer je gladan. Ako je ONA budna, nekako se dogovorimo da će to biti (koliko-toliko) mirnih 7-10 minuta. Ali ako je ON svojim vriskom probudi…
Nastaje kataklizmična scena iz naučnofantastičnih filmova. Sa suzama, znojem, podvriskivanjem, zacenjivanjem i razvlačenjem mamine kože i živaca kroz celu kuću. To je onaj trenutak kad treba odlučiti koje dete smiriti prvo. Kad treba razumeti koje dete koje uznemirava. (A uglavnom je obostrano kad je u pitanju plač. Što kažu, lančani udes.) Nema dana da se ne setim umotvorine jedne bakice iz kraja:
Dok dete u pamet, roditelji – iz pamet!
Jer se tada baš tako osećam, kao da mi fali samo jedan mali dodir prstom pa da s uma siđem. Da iz razuma izađem. Da iz svoje kože iskočim. I onda, da se valjda ne bih okliznula, ja viknem. I to, razume se, ima kontraefekat.
Negde sam skoro pročitala da je uznemireno i uplakano dete u haosu emocija koje ne razume. Posao roditelja je da ga umiri, a ne da se tom haosu pridruži.
Situacija: starija beba se po peti put izuva i trči bosa po pločicama, dok mlađa vrišti u rukama jer ima grčeve. Stariju bebu uznemirava plač, pa počinje i ona da plače. Uz to je mama opominje da se NE IZUVA VIŠE! Bebu u rukama potresaju mamine naredbe i nemoć u glasu, pa se još jače razvrišti. To je vrisak koji tera bosonogo starije da vrisne još jače!
I sad ja, kao svaka dobra strpljiva mama na ivici razuma, prizivam Mariju Montesori i apsurd u našu kuću, pa iz sveg glasa viknem: „U našoj kući se ne viče! Mi ne vičemo!“
Mama za primer, što kažu.
I to je onaj trenutak kad se otrezniš, kad istekne problematičnih deset minuta. Bude mi smešno i taj gromoglasni smeh me stvarno gurne sa ivice – ali na ovu stranu razuma i osećajnosti. Ovde je ušuškano i mirno, ovde „kolač u tiganju“ – reklama zvuči moguće. Jer: vredi sačuvati pamet za decu, zato što se na kraju sve pretvori u uspomenu ili dogodovštinu. Čak i kriza.
