Znaćeš da si umrla onda kada se probudiš u velikom udobnom krevetu što si ga nekada davno sa ljubavlju birala, kraj vaze sa poklonjenim cvetovima što opojno mirišu, u velikoj svetloj sobi koju si po svojoj volji uređivala, a u tebi velika tama i tek po neka osušena latica da posvedoči da je nekada bilo cveća.
Nema zemlje, dovoljno je vazduha, nema mraka izvan tebe, on je u tebi. Smrt nije ono što si zamišljala.
Znaćeš da si umrla onda kada te duša počne boleti češće i jače od sve i jednog opipljivog dela tela. Od noge. Od grla. Od glave. Od leđa. Od svake kosti. Kada budeš tumarala od doktora do doktora tražeći lek, a on ne zna šta da ti da, jer sve izgleda tako savršeno, krvna slika je uredna, ničega ni manje ni previše, sve je snimljeno, rendgen ne laže, ispitivanja kažu zdrava žena, a ti ko najteži bolesnik što mu je pre par minuta rečeno „za mesec dana odlaziš“.
Znaćeš da si umrla onda kada budeš sedela blizu njega, a ruke vam budu daleko ko da se nikad ranije nisu dodirnule i burmama okitile. Kada među vašim telima bude vejao sneg koji možda nećete moći da opipate, ali čiju studen ćete osetiti, čak i u prolazu, dok sedite zavejani za trpezarijskim stolom i srčete vrelu supu, ili u dnevnom boravku dok gledate film i osećate neprijatnost od nežnih ljubavnih scena. Kada tvoje telo zaboravi na dodire. Na toplinu dlanova. Na nežan zagrljaj. Na ruke koje ga dočekuju i snažno u vazduh podižu da leti. Koje ga od pada štite. Koje ga od drugih štite. Kada otupi i postane ko ledeni crni mermer pre zvanične i ceremonijom zaokružene smrti.
Znaćeš da si umrla onda kada ne budeš sama, neko je tu kraj tebe, sedi, diše, hoda, ali si ti bolno usamljena.
Znaćeš da si umrla onda kada od sebe budeš gurnula sve što si oduvek sanjala da budeš, kada nevoljno ostaviš svoje želje zbog nekoga ili nečega, kada digneš ruke od njih ko da ih godinama nisi uz sebe nosala. Kada osetiš da još uvek titraju u tebi, ali se plašiš da ih oslobodiš, da im se prepustiš, jer si u međuvremenu postala kukavica koja igra na sigurno.
Znaćeš da si umrla kada počneš da se zadovoljavaš bljutavim zalogajima koje jedva gutaš ali su, eto, dovoljni da ostaneš u životu.
Znaćeš da si umrla kada prestaneš da se boriš za sebe. Kada postaneš sve ono čega si se nekada gnušala. Kada počneš da zavidiš ljudima na stvarima koje bi, kada bi htela i smela, mogla i sama da imaš. Kada počneš da se plašiš osude okoline, neprihvatanja okoline, kada i sama postaneš okolina. Kada počneš da se do umora pravdaš za ono što želiš da živiš i budeš. Kada zbog tog pravdanja i umora odustaneš. Kada prestaneš da veruješ u sebe. Kada počneš da se plašiš života, više nego smrti.
Pa ipak, ako možda plačeš dok ovo čitaš, ako te je u grudima stislo ili oko vrata steglo, biće da si još uvek živa, uprkos malim dnevnim umiranjima. Biće da je u tebi još uvek negde ona devojka očarana životom i svim njegovim nepredvidivostima, ona koja se nikada nije plašila ni da ostane ni da ode, ni da proba, ni da padne, da pokuša uprkos lošim prognozama, ona koja nije marila za okolinu, za osude, za komšijska nagađanja, odbijanja, koja se nije plašila velike ljubavi ni njenog prestanka, koja je bila otvorena prema životu znajući da ništa ne može toliko dugo da traje, a da u nekom momentu ne zaboli i ne prelomi dušu i da je tada najvažnije da ne izda sebe, da se ne okrene protiv sebe, da ne žali sebe, ne oslabi sebe, ne digne ruke od sebe, jer smrt nije ono što su ti pričali i ne počinje uvek onda kada kažu „bliži vam se kraj“.
