Tvoje ruke važne su, znaš?
Ponekad mi je potreban samo jedan metar da dođem do neba. Samo jedan metar.
Tvoje ruke, ako su dovoljno jake i voljne, mogle bi da mi pomognu da pređem tu razdaljinu. Mogle bi da me na svojim krupnim dlanovima podignu do prvog belog oblaka. Jer ako budem na oblaku to će značiti da živim svoj san, jer ljudi koji žive svoje snove možda hodaju po zemlji, ali koračaju iznad nje, njima duša titra ko da lete nad njom, slobodni, ničim vezani, ko ptica.
I znaš…
Sve ovo oko mene ponekad je tako zbunjujuće. Ponekad sivlje nego što oči, glava i duša mogu da prihvate. Ponekad bolno, neshvatljivo, teško za poneti na mršavim leđima. Kao da je sve otišlo dovraga i ne misli da se vrati odatle. A ja nemam novac, ni dovoljno vremena da odem na neke puste bele plaže, da legnem u topli pesak nekog sitnog ostrva nikad otkrivenog i odmorim od svega.
Tvoje ruke, ako su dovoljno udobne i voljne, mogle bi da budu to parče plaže, parče tog skrivenog ostrva, ta ljuljaška u koju bih spustila telo da me nežno njiše.
Mogle bi da budu pucketavi pod usamljene kolibe u pustoj divljoj šumi. Bistra voda na kojoj lebdim. Ili topla meka trava iz koje niču beli mirisni cvetovi.
Ako su voljne, tvoje ruke mogle bi da budu sigurno, udobno mesto za beg. I snaga mi ponekad nestane. Ode podlo, bez najave, ostavi me ko loša majka svoju gladnu decu.
Tvoje ruke, ako su dovoljno snažne i voljne, mogle bi da me usvoje. Da me uzmu i sklupčaju u sebe i da onda poput kakvih električnih žica puste malo snage u ovo umorno telo. Mogle bi da budu moje napajanje. Ono zbog čega ću sutra moći dalje, kao da mi ništa ne fali.
Ponekad padnem. I zna da zaboli. Ne telo, ne kosti, već sve ostalo. Ono što ga prožima.
Tvoje ruke, ako su dovoljno spretne i voljne, mogle bi da me dočekaju kada počnem da gubim ravnotežu i tlo pod stopalima. Mogle bi da budu nevidljivi oslonac, onaj što mi podupire leđa da budem uspravna i gorda onda kada sam najranjivija. A ako nekada i padnem, jer sam im prkosila govoreći “mogu ja sve sama”, neka mi priđu i nežno me podignu.
Nikada više odapetih strela koje kroz vazduh lete ka telima ljudi, da ih rane, da ih načnu, da ih zaboli bez kapi krvi. Fino umotanih, da pomisliš da kakav cvet leti ka tebi. Ako te pogode, ponekad su potrebni dani da ih izvadiš, i godine da rana zaraste.
Tvoje ruke, ako su dovoljne viteške i voljne, mogle bi da budu štit koji će me braniti kada neko poželi da me rani. Mogle bi da hvataju te strele u letu i da ih lome na pola, baš onako kako bi one polomile mene da su me kojim slučajem pogodile.
A kada padne noć i kada telo poželi dodire po sebi, tvoje ruke, ako su dovoljno nežne i voljne, mogle bi da ga svojim učine. Da ga ugreju, rastope, pa naježe, da podivlja, pa ga ukrote, da se kočoperi u mraku, pa na svetlu postidi, da se stegne, pa opusti. Da se njima prepusti.
Tvoje ruke važne su, znaš?
Jer ako su voljne mogle bi da promene sve.
