Tako smo se u utorak, a vjerovatno ćemo se bar još dva dana, spašavali humorom na temu slogana za podsticaj rađanja. PODSTICAJ RAĐANJA.
Podstičem te, o ženo, o muškarče, da prepustiš svoje spermatozoide i svoje jajne ćelije jedne drugima, da se oplođuju u zdravlju i veselju i da se osjećaš podstaknuto da rodiš to srpsko (ili koje god drugo čedo, ali srpsko se preferira u ovom slučaju) čedo i da ga onda sistem sistemski uništi glupostima poput SLOGANA ZA PODSTICAJ RAĐANJA.
I eto nas opet tu, pričamo o razmnožavanju, o neophodnosti da imamo mnogo djece; gladne, neobrazovane, nesrećne, ali koga briga. Samo nek raste prirodni priraštaj, nek ljudi znaju koliko nam je dobro kad nam i djeca sama dolaze. Uz malu pomoć slogana.
I eto nas opet tu, pričamo o rađanju djece kao da je žena, recimo neki aparat u koji ubaciš spermatozoid i SVAKI PUT ispadne beba.
I eto nas opet tu, pričamo o rađanju djece kao da je, recimo, svaki spermatozoid Usain Bolt.
I eto nas, opet ne razmišljamo uopšte o ljudima koji, iz ovog ili onog, ma iz bilo kojeg drugog ili trećeg razloga, ne mogu imati djecu. Ako obratite pažnju, sem kad ponekad tema bude IVF, ti ljudi uopšte nisu tema za razgovor. Koga briga za tebe, kad na tebe ni slogani ne mogu da djeluju?
Možda i ja ne bih o tome tako intenzivno razmišljala, niti bi me ikad to dotaklo da i sama nisam, zbog bolesti i terapije koju sam prošla i prolazim, suočena s tom mogućnošću da Lola ostane jedino dijete. Nije to tragično, niti je blizu tog bola kad ti neko kaže da nikad nećeš moći imati djecu, a ti želiš. Ali svako “ne možeš” koje ima veze s tvojim tijelom izaziva toliku nemoć i toliki osjećaj nedovoljnosti, da je to teško iskusiti prepričavanjem.
Imaš sve što ti je potrebno, jajnik, jajne ćelije, maternicu, imaš muškarca, a s njim i spermatozoide, eto sreće i volite se. Ali sve ono što se navodi kao blagodet rađanja je tvoje prokletstvo – jer ti prosto ne možeš. I zato crkni.
Ne čitaj novine.
Ne slušaj radio stanice.
Ne gledaj talk showove.
Ne uključuj se u razgovore, jer si nedovoljna. Jer si spor. Jer tvoj sistem nije odgovarajući za ovaj sistem.
O ljudima koji ne žele djecu uopšte i na to imaju potpuno pravo ne bih ni počinjala, jer njih sistem da ikako može, istisnuo bi sa planete Zemlje, a ne iz ciljne grupe za slogane. Očekujem da sljedeći konkurs bude: “Kako motivisati ljude koji ne žele djecu da ih rode pa daju ljudima koji ne mogu, a žele da imaju djecu”. Genijalno, zar ne?
Ne, nije.
Genijalno bi bilo stvoriti sistem u kojem za svakog ima mjesta, i za one nove koji će tek doći, ali i za ove koji su u njegovom stvaranju učestvovali.
Genijalno bi bilo malo pažljivije razgovarati o toj najdubljoj intimi i samo ponekad pomisliti na one koji nisu većina, a ima ih.
Genijalno bi bilo ne uzimati spermatozoide i jajne ćelije za javno dobro i mlatiti s njima kao s papirima pred očima javnosti.
Genijalno bi bilo ostaviti maternicu samo ponekad na miru i ne očekivati od nje da spasi svijet.
Genijalno bi bilo ujutru, prije polaska na posao na kojem biraš slogane, namjestiti svoj krevet i ne razmišljati o tuđim nikad. Sem možda o simpatijinom.
Genijalno bi bilo, samo ponekad, podsticati nas, sve kolektivno, na to da se osjećamo bolje u koži u kojoj smo, a ne da konstantno mislimo da nismo nikom dovoljno dali. Pa ni sebi.
Genijalno bi bilo, ali se neće desiti.
Zato – udari po jakom humoru. I smij se do suza. Nema veze što tamo neko možda stvarno zbog toga plače.
