Vođeni pozitivnim stereotipom o humanosti lekarskog poziva i poziva medicinske sestre/tehničara, te indoktrinirani uverenjem da su ove profesije nerazdvojne od plemenitosti i empatije, često zaboravljamo da se za njih odlučuju i obrazuju najrazličitiji tipovi ličnosti. Medicinske škole i fakultete ne upisuju isključivo filantropski orijentisani pojedinci, već oni šarenolikog vaspitnog i socijalnog porekla, vođeni kilometrima različitih poriva, potreba i ambicija. Kao uostalom i svaku drugu školu ili fakultet.
Humani i empatični pojedinci nisu brojni ni u društvu u celini, ni u jednoj profesiji pojedinačno. Pa tako ni među zdravstvenim radnicima. No, vođeni pomenutim pozitivnim stereotipom o nerazdvojnosti medicinske profesije i filantropije, bahatost lekara i medicinskih sestara/tehničara nas uvek neprijatno iznenadi. Zatekne nas kada smo najranjiviji i stoga je niti zaboravljamo, niti lako praštamo.
Ne treba zaobići ni činjenicu da je posebno lekarska profesija od davnina pijedestalna profesija. Jer, bez frizure i novog odela se može, bez kredita još kako tako, a bez zdravlja nikako. Lekar je nosilac Eskulapovog autoriteta koji čine: medicinsko obrazovanje i znanje, pridržavanje etičkih načela, te specifična harizma svojstvena isceliteljima. Znanje i veština lekara čine bedem pred nezamislivim, a tako zastrašujućim bezdanom smrti i nepostojanja, i kao takvi obavijaju lekara harizmom polubožanstva. Nažalost, ova zavodljiva harizma ume da se odmetne u gordost, a gordost je sklona bahatostima svake vrste.
Osiona harizma Eskulapovog autoriteta ne povlači nužno za sobom nestručnost i neznanje lekara. No, činjenica da nam je adekvatna medicinska pomoć ukazana bez saosećanja i lepe reči, a neretko i neljubazno, ostavlja nelagodu i gorak ukus u ustima. Ipak taj grumen bahatosti progutamo sa propisanom dozom medikamenata, nevoljni da se zameramo jer nikad ne znamo kada će nam taj lekar ponovo zatrebati. Naprosto ostajemo zahvalni što smo još uvek živi, pa makar i uniženi. I iznova zvocamo po čekaonicama i likujemo nad povremenim novinskim natpisima o neljubaznosti zdravstvenih radnika.
Kada pored opisanog ljudskog faktora uzmemo u obzir uslove rada medicinskih radnika i odnos države prema zdravstvu, slika postaje još problematičnija. Godine građanskog rata i razaranja na području bivše SFRJ, donele su materijalnu i duhovnu bedu novoformiranim državama regiona i njihovim građanima. Urušene su institucije i sistemi vrednosti. U zdravstvo se nije ulagalo, a poziv zdravstvenog radnika je degradiran. Status je prešao u ruke političara i estrade, dok su zdravstveni radnici završili nešto niže na društvenoj lestvici kao manje važni. Akutelni neoliberalni recept koji propisuje štednju u zdravstvu samo dodatno pogoršava situaciju. Na snazi je zabrana zapošljavanja novih medicinskih kadrova, a postojeći sve više odlaze u privatni sektor ili u zemlje zapadne Evrope u kojima su ovi kadrovi deficitarni.
Bez obzira na razloge iz kojih odabiraju poziv zdravstvenog radnika, svi koji se za njega školuju su učeni i uvereni da je taj poziv važan, čak važniji od drugih. Jer, bez svega se može, ali bez zdravlja nikako. Kada nakon završenih medicinskih škola i fakulteta dospeju u domove zdravlja i poliklinike, postaju bolno suočeni sa realnošću u kojoj za desetak minuta po pacijentu treba da urade dijagnostiku, sprovedu medicinsku meru, ohrabre, umire i o svemu tome sačine izveštaj. I da sve vreme budu strpljjivi i saosećajni.
U neuslovnim okolnostima koje vladaju u našim bolnicama, to je zaista teško. Kao što je teško i svakodnevno suočavanje sa bolešću i smrću. Da bi zaštitili sebe od teskobe koju bolest sobom nosi, zdravstveni radnici umeju da se pretvore u antropo-inženjere. Oni u čoveku vide isključivo mehanizam bolesti koji treba dešifrovati i telo kome treba pristupiti poput mehaničara i popraviti kvar. To je emocionalno distanciranje koje neprimetno sklizne u otupljivanje. Strah da se bolest i smrt ne zavuku pod beli mantil, da što duže ostanu tuđi, na daljem kraju stetoskopa. Taj strah je ljudski, iskonski i prema njemu niko nije ravnodušan. Pa ni zdravstveni radnici.
A zapravo treba naći vrlo suptilnu ravnotežu između empatije i emocionalne distance. Empatija u smislu potpunog poistovećivanja ometa zdravstvenog radnika i pravilno sprovođenje medicinske mere. Ali zato empatija svedena na razumevanje jeste prava mera koja u radu s obolelima mora da postoji. Veština je saosetiti, a istovremeno neometano i profesionalno pružiti uslugu. Jer oboleli po čekaonicama i bolničkim sobama imaju potrebu kako za dobro sprovedenom medicinskom merom koja će umanjiti ili ukloniti njihove tegobe, tako i za razumevanjem i toplinom koje će umiriti njihove strahove.
Nažalost, ta suptilna ravnoteža se retko postiže. A ruku na srce, ima i pacijenata sa kojima nije lako raditi. Od onih što bi za tih tragično nedovoljnih desetak minuta da ispričaju istoriju svojih bolesti po svim organskim sistemima, zatim onih što su specijalizirali sve internističke medicinske grane na internet forumima, do onih usamljenih što umišljaju bolesti samo da bi se malo družili po čekaonicama i ambulantama.
Umesto da u okviru institucija u kojima rade zagovaraju sistemske promene i izbore se za njihovo sprovođenje, zdravstveni radnici često zanemaruju širu društvenu sliku. Premoreni odrađuju rutinski svoje smene u državnim zdravstvenim ustanovama, a u ostataku vremena ostvaruju dodatne lične i materijalne vrednosti u privatnom sektoru. Za dovoljnu novčanu nadoknadu umeju da budu i strpljivi i saosećajni taman koliko treba.
Kada je u pitanju neadekvatno sprovođenje medicinske mere ili ”lekarska greška”, zdravstvenog radnika možete pozvati na odgovornost. Ali kada je u pitanju neempatičan odnos i neljubazno ophođenje, zdravstvene ustanove ne pokazuju dovoljnu spremnost da sankcionišu kršenje kodeksa ponašanja. Zdravstveni radnici, posebno lekari, su lojalni svom esnafu i nisu zainteresovani da prijavljuju sopstvene kolege. Budući da su direktori zdravstvenih ustanova mahom lekari, ne možete očekivati ni reakciju više instance.
Razumem različitost karaktera i ličnih razloga koji ljude navode da se bave poslom zdravstvenog radnika. Razumem i neuslovne okolnosti u kojima taj rad obavljaju. Razumem i njihovu razočaranost zbog degradacije jedne od najvažnijih profesija. Ali ne smatram da su ovi razlozi opravdanje za neempatičnost i neljubazno ophođenje prema pacijentima. Jer, ma koliko da je zdravstvenom radniku teško, pacijentu je teže.
Kao socijalni radnik u jednoj opštoj bolnici po pozivu obilazim sva odeljenja i sarađujem sa velikim brojem medicinskih sestara/tehničara i lekara. I poznajem one strpljive, osećajne, što uvek imaju lepu reč i širok osmeh. One kojima se pacijenti raduju čak i kad im ne nose najbolje vesti. Jer veruju u njihovu dobru volju da učine sve što je u njihovoj moći da bude bolje. Nema ih dovoljno da sistem okrenu naglavačke, ali ih ima taman da ne izgubimo nadu u jednu od najvažnijih i najtežih profesija koje postoje. A da li je to dovoljno, zaista ne znam.
