Nisam čak ni bio svestan da pokušava da me natera da čitam. Tek godinama kasnije sklopio sam celu priču.
Jednom nedeljno, knjiga iz biblioteke samo bi se pojavila u mojoj sobi. Sve su bile različitih žanrova, neke napisane za decu, neke ne. Ne mogu vam reći više, jer ih nisam čitao. Niko me nije terao. Samo sam se navikao na to da se pojavljuju (deca prosto prihvataju svoje okruženje).
Nastavljao je. I nastavljao. Nedelju za nedeljom. Mesec za mesecom. Jedino bi ponekad rekao “Samo baci pogled.”
Dok konačno nije uspeo. Lav, veštica i orman, od K. S. Luisa (Hronike Narnije). Strčao sam uzbuđeno niz stepenice brbljajući o ormanu koji vodi u snežno kraljevstvo. Tata me nije pohvalio. Slušao me je poluzainteresovano.
Ustao je i pri odlasku rekao “Imaj u vidu da je K. S. Luis posvećeni hrišćanin.”
I tako sam je pročitao. Nestala je i nije se pojavila nijedna nova knjiga. Pitao sam tatu, “Nema nove knjige ove nedelje?”
“Proveri svoj orman. On je prolaz u čarobno kraljevstvo.”
Čitav komplet Hronika Narnije čekao me je unutra. Bez pečata biblioteke – kupio ih je.
Sve sam pročitao za nekoliko nedelja.
Zatim su se pojavile Kapije vremena. Tata je skapirao da mi se sviđa klasična fantastika.
Isprobavajući na isti način, otkrio je da mi se dopada i naučna fantastika (Rej Bredberi, Artur Klark). Primetio je da više volim britanske pisce.
Nije brinuo o tome čemu sam dorastao sa osam godina. Čitao sam knjige katastrofe kao što je Luciferov čekić, i distopijsku naučnu fantastiku poput Vrlog novog sveta.
Sa devet godina već nisam prestajao da čitam.
Do desete, pustio bi me da tumaram po biblioteci i pojavio bih se sa rukama punim knjiga.
Preuzeto sa: detinjarije.com
