Grčka. More. Kada sam bila mala porodično smo letovali u Grčkoj. Kakve su to divne uspomene. Krećemo kasno noću, tata je iza prednjih sedišta uglavio kofere i torbe na koje se nastavlja zadnje sedište, stavio preko ćebe da bude meko kako bi brat i ja pozadi mogli da legnemo i spavamo.
Budimo se ujutru i vidimo more. I sada mogu da osetim radost koja se javljala kada izađemo iz auta i osetimo miris mora, smokvi, vrućeg hleba iz pekare jer znamo da ćemo na njega mazati Fineti krem i piti čokoladno mleko iz plastične flaše. Uvek mi je mleko u flaši delovalo nekako ’uzvišeno’. To smo viđali u crtanim filmovima, a mi smo uvek imali samo ono iz kese koje je bilo potrebno da se prvo skuva.
A kupovina opreme za školu..Ee, to je bilo ravno nirvani. Najšarenije sveske, nanjeobičnije gumice, najlepši lenjiri, futrole/pernice (kako ih već ko zove). Birale su se jakne, trenerke, patike. Mama bira zavesu sa volanima, komplet najlepših tanjira od 12 , da za slavu budu svi isti. A, tata..Paa, ne sećam se šta je on kupovao ali znam da je bio podrška svima za sve, organizator, realizator, neregistrovaninosač, vozač.
U Grčkoj sam se prvi put zaljubila. Bilo je obostrano. Pisali smo jedno drugom pisma po povratku kući. Kasnije je usledila i apsolventska ekskurzija. Nirvana je tada bila prkositi opšteprihvaćenim obrascima i pravilima koja jednostavno nisu bila primenljiva na svakoj duši. Tada se čitalo puno, uživalo u muzici, kupovale skulpture Afrodite, Apolona.
Stajati na Akropolju dok vetar mrsi kosu i znati i osećati da je život tek počeo da se odigrava i da vi znate da možete i da želite sve.
Those were the days my friend. We thought they’d never end. To su bili dani, prijatelju moj.
Mislili smo da nikada neće proći. Puštam to sada.
Mogla bih vraćati te slike, mirise i zvukove dugo, dugo jer u ovim trenucima, posle toliko godina zaista sve to mogu proživeti i mogu osetiti taj impuls koji mi iz srca kreće, pali neku vatru u grudima, koji dalje pokreće moje telo u ritmu neke melodije, u ritmu sreće.
Bilo je Grčke i u kasnijim godinama i svaka je imala svoje nirvane ali to nije sada najvažnije. Sada je nešto drugo bitno, ali je Grčka važna.
Sada je Nova Normalnost, tako se zove. Danas , posle toliko dana, nedelja, meseci, evo i već godine, ko je uopšte mogao da pretpostavi da će sve ovo oko virusa toliko dugo da traje.
Ko je smeo tada nekad i ko sme sada da zastane u ovome što se zove Nova Normalnost i da se zapita ili kaže- Hej, šta se to desilo? Šta mi se desilo? Jesam li dobro? Zaista dobro? Kako ja ovo podnosim?
Da li podnosim? Ima li posledica? Ne želim da razmišljam o posledicama! Idem napred sa onim što
imam! Šta mogu, idem dalje..
Ko je sve upao u začarani krug zebnje, straha, sumnje i još uvek se vrti u njemu možda nesvestan da je sve vreme u vrtlogu?
Toliko pitanja i toliko mogućih odgovora i toliko, možda, ćutanja i prećutkivanja. Ali pitanje koje se sada bori da ga čujete, da ga osetite jeste- Šta vas raduje ovih dana?
Da moji najmiliji budu zdravi! Da ja budem zdrav! Da zadržim posao! Da, to jesu radosti i to one najveće u ovoj Novoj Normalnosti. Ali čemu se radujete a da nije proizašlo iz zebnje, straha da postoji realna mogućnost da ishod bude suprotan?
Ako osećate da ste u tom začaranom krugu ili ako u njega povremeno upadate kako uspevate da iz njega izađete? Ko je predugo tu i ne uspeva da iskoči, a ko je rekao- Dosta je, nemam više ideja, snage,volje..
Kada kažemo- Dosta je! da li smo sto posto sigurni da jeste? Kako to znamo? Da li vredi još jednom zaroniti u taj poznati vrtlog prepun osećaja nelagodnosti i pitati sebe da li sam zaista sve pokušao?
Kada zažmurimo, odstranimo sve zvukove, nestanu svi ljudi oko nas, kažemo stop mislima, na trenutak prestamo da dišemo, da li osećamo srce da nam kuca? Jer ako osetimo jedan otkucaj, pa drugi, pa još jedan.., razlika postoji. Postoji sigurno još nesto što možemo da uradimo.
Ostanite tako, ispravite glavu i samo slušajte ritam svog srca jer nije dosta. Nije dosta jer srce i dalje kuca, a vi ga i dalje čujete. Taj osećaj pulsira, širi se kroz vašu krv, pulsira u ramenma, prstima na ruci, spušta se niz stomak, pa dole u kolenima, spušta se niz noge sve do prstiju ..
Osećajte malo to pulsiranje, a onda se zapitajte šta vas raduje ovih dana.
Ako dovoljno puta nađemo to čemu se radujemo, ono čisto, ono koje nije izazvano strahom od njegove suprotnosti..samo osecaj.. da li će to doprineti našem sveukupnom radovanju u životu?
Hoće li sveukupno radovanje u našem životu njega učiniti srećnijim?
Moja radost koja nije izazvana zebnjom je Vero. U Veru čujem grčku muziku, iz vitrine se širi miris musake i drugih jela koja isto mirišu na grčkim šetalištima, vidim voće, masline, etikete na grčkom, natpise- Proizvod iz Grčke.
Iz Vera izađem nekako poletna. Izađem i nekako verujem. Nekad me to drži samo tog jutra, samo jedan dan ali tog jutra i tog dana ja sam osetila nevinu radost, nešto je u meni
zaigralo, osetila sam plamen u grudima, telo se zanjihalo.
Tog jutra i tog dana sam pronašla sebe u sebi. Ima me ! Još uvek sam ja Ja, bez obzira u kojoj ili čijoj Normalnosti se nalazim. Tog jutra i tog dana ja sebi kažem- Biće to sve ok.
Pitam ja vas sada -Imate li vi svoj Vero? Razmišljajte često šta vas raduje ovih dana.
Razmislite kada vam to srce zaigra, osmeh se razlije preko usana makar i na trenutak jer i te najmanje radosti povećavaju našu sveukupnu radost u životu i njega čine srećnijim i što je još važnije pomognu nam da se odupremo osećanjima zebnje i straha u krugu u kojem se nalazimo.
Proživite svaku sliku, miris, zvuk. Opišite do detalja. Vratite vatru, neka vam srce bije od radosti, jer danas želite noge koje poskakuju, prste da njima pucketate, usta da iz njih izađe pesma..
Imate li vi svoj Vero? Opišite ga i osetite radost.
Konkurs organizuje Lola magazin i Jaffa napolitanke.
