Znate ono kad se okupe klasići i ispisnici i krenu o starim dobrim vremenima. Krene se o raznim temama i različitim fazama: naše su igre bile veselije, naše ljubavi strasnije, naša letovanja opuštenija, a prijateljstva trajnija, (da ne pominjemo koliko je okruženje bilo bezbednije a zemlja veća i koliko je na crnom tržištu vredeo ondašnji pasoš)
I sama često i rado učestvujem u raspredanjima na tu temu i sve mi se čini, nikad nije bilo, niti će biti takvih vremena kao što su bila ta srećna, “naša”.
Ali kad pokušam da stvarno čestito krenem da analiziram stara dobra vremena – prepadnem se! Jer ako su vremena bila tako super i ako smo toliko uživali u njima, kako to da je većina mojih prijatelja i poznanika zapalila preko granice prvim dostupnim prevoznim sredstvom.
Kako je moguće da toliko ljudi nije uspelo da se skocka ni emotivno ni profesionalno ni finansijski.
Kako se dogodilo da u životu i rečniku imamo toliko “bivšeg” (i ne mislim pritom na bivše frajere – to bi bilo super, mislim na bivšu zemlju, bivše prijatelje, bivša omiljena mesta za letovanje i izlaske)
Ako smo ih stvarno toliko voleli – kako smo im dozvolili da odu iz naših života. I, kao što se to često dešava, zle i surove činjenice krenu da me demantuju: Svi smo voleli da idemo na neko more, a onda više nismo, svi smo voleli svoju zemlju a onda je počela da nam smeta, svi se sa radošću sećamo hleba i masti ali to više niti jedemo niti dajemo svojoj deci za užinu…. Spisak je baš dugačak.
Sad se kao nerviramo što su ljudi stalno na telefonu, što na društvenim mrežama imaju desetine i stotine pratilaca i “prijatelja” (kao “nije realno imati toliko prijatelja”) a šta se desilo sa našima?
Sa koliko od onih najmilijih, najdražih i nezamenjivih smo još uvek u kontaktu – “uživo” ili putem društvenih mreža, nebitno.
Nekako mi liči da su stara dobra vremena uglavnom izgovor, i to prilično jadan, za sve što smo želeli i o čemu smo maštali a što se zapravo nikad nije potpuno ostvarilo. I ne samo to – te (uglavnom neistinite) legende kako nam je nekad bilo stvarno super su nam dobar izgovor što sad ne radimo ništa da nam bude bolje: kao toliko nam je bilo najbolje u tim “našim” vremenima da sad ne vredi ni da pokušavamo – kao nema šanse da letovanja budu bolja, posao zanimljiviji a prijatelji iskreniji, pa što da se trudimo! Ušuškamo se udobno u izmišljenu prošlost i skinemo sa sebe svu odgovornost za sadašnjost i budućnost.
Izgleda mi da se većina nas slaže da su ova trenutna vremena prilično jadnjikava, ali to ne bi smelo da nas spreči da se trudimo – pre svega zato što sadašnji mladi ljudi upravo proživljavaju neka svoja, buduća, “stara dobra vremena” i bilo bi lepo i ljubazno da im damo dobar primer.
Drugi i mnogo važniji razlog je što ćemo se jednog dana sećati današnjice kao “starih dobrih vremena” i bolje bi nam bilo da se skoncentrišemo na pravljenje novih dobrih uspomena nego na evociranje starih.
