A, što sam bila ponosna? Pa dečaci su me grumovali od osnovne škole i uvek sam bila nekako ‘jedna od njih’.
„Ti si baš kul, ne tračaš kao druge devojčice” ili „ne preskačeš lastiš”, „ne smaraš sa spomenarima”, „penješ se na drvo” i „takmičiš se u šutanju penala”… sve su to bile pohvale koje su zapravo negirale da sam devojčica i ja sam se osećala moćnom, drugačijom.
Slično se nastavilo i u srednjoj, kada nisam bila kmeza pekmeza koja plače za svaku stvar (u javnosti), niste mogli čuti da mene boli stomak iako sam dobila, niti sam se zaljubljivala i ljubakala na svakom ćošku. Čak i kad jesam, nikada nisam mogla da budem opuštena i svoja jer sam prosto ‘jedna od njih’, a jedna od njih se ne ponaša kao druge devojke.
Posle u životu nisam smarala muškarce što mi se ne javljaju (jer me nije bilo ni briga, ali oni to ne znaju) što je njima opet bilo tako prokleto kul. Jednom prilikom mi je jedan lik rekao: „Baš si car (ne carica), nikad mi ne gledaš u telefon kad mi stigne poruka, to mi je baš drago, jer žene obično sve uhode”.
I mislila sam u sebi, da baš jesam car, vidi kako sam ja neopterećena i drugačija.
„Čoveče, piješ pivo i rakiju, ne tražiš da te pratim kući i ne dramiš kad izlazim bez tebe – da li si ti zaista žena?” – bilo je i tih momenata, a ja sam bila ponosna što sam samostalna i što me zaista nije interesovalo s kim izlazi i gde.
Nisam čekala da me pozove na kafu nego sam često bila u fazonu da se dopisujemo već treći put i da me to smara, te ili hoće napolje negde ili završavamo priču – na šta su padali kao domine.
„Nisi kao druge devojke” bila je mantra kojom su želeli da me osvoje, njima je značila mnogo, a meni vremenom sve manje. Vremenom sam dozvolila sebi da se više družim sa devojkama i pričam o ženskim stvarima.
Dozvolila sebi i da kukam, plačem, tračarim – i sve je bilo kao veliko otkrovenje za mene. Shvatila sam da nisam bila svoja, nego jednostavno stegnuta u pokušaju da se uklapam u onu sliku kul žene koju imaju muškarci, a svoju sliku stvarala nisam.
A, moja slika kul žene je nešto potpuno drugačije.
Kada te volim, želim da znam gde ideš i s kim, jer brinem. Ako izneveriš moje poverenje, gledaću u tvoj telefon kada te mama zove, a ne neko drugi. Gledam ‘Seks i grad’, pijem vino i u stanju sam sedam sati da pričam o kosi, noktima, odeći i svemu onome što smara muškarce.
E da, i o menstruaciji, o tome baš volim da pričam.
Možda se pitate zašto sam se uopšte povinovala muškom mišljenju, pa, prosto je – nisam želela da me dečaci vijaju po školi i udaraju po guzici, nego sam više volela da se sa njima zapravo igram i šalim (zato sam se i oblačila kao dečak do nekog drugog srednje, što shvatih na terapiji)…
A, sve to ne bi ni postojalo da su žene prihvaćene kao takve kakve jesu i da se od nas ne traži da budemo sličnije njima. Muškarci i dalje očekuju da budemo dovoljno drugačije, ali sa tipičnim karakteristikama ženskog pola. Istovremeno žele da zadržimo muške osobine zbog kojih ćemo u njihovim očima biti tako prokleto kul.
A, mi smo kul i ovako.
Samo nam to nijedan muškarac neće reći.
I to je okej.
Preuzeto sa: zadovoljna.nova.rs
