Dve nedelje napora doktora da je stabilizuju i pomognu joj da dobije životnu bitku nisu urodili plodom, a Bobana nas je napustila 21. juna 2020. godine.
Epilog ove tragedije i opasnost od ozbiljnog stanja koje se karakteriše povećanim krvnim pritiskom u trudnoći, koje se navodi kao komplikacija od čijih posledica je Bobana preminula, duboko je uznemirio buduće majke. Bobaninu sudbinu samo pukom srećom je uspela da izbegne jedna Beograđanka, Lidija, koja je odlučila da progovori o svom iskustvu, kako ga nijedna žena više ne bi iskusila.
Prvih pet meseci trudnoće Lidija B. (36) je bila bezbrižna i zdrava trudnica, radovala se bebi koju će uskoro upoznati i svemu što je čeka na putu roditeljstva. Trudnoću su joj najpre vodili lekari jedne privatne bolnice, ali negde u tom periodu je odlučila da na preglede odlazi u državnu bolnicu, baš pre nego što će početi prvi problemi.
– Probudila sam se jedno jutro sa zujanjem u ušima i sve mi se mutilo pred očima. Tad sam već bila u šestom mesecu i odmah sam shvatila da je u pitanju povišen pritisak. Otišla sam u dom zdravlja, gde mi je rečeno da nemam zakazano, da treba da zakažem i vratim se na pregled u dogovoreno vreme. Iako me taj dan nisu pregledali, doktorka je izašla iz ordinacije i rekla mi da je sve što osećam normalno, jer sam trudna i jer su tada bile velike vrućine. “Super izgledate i ništa nemojte da brinete”, sa tim rečima me je ispratila – prepričava nam Lidija.
“Pritisak 140/90, sujeta lekara i za dlaku izbegnuta tragedija”
Zdravstveni problemi su nakratko uminuli, međutim, kada su se ponovo pojavili, posle deset dana, Lidija je najpre pozvala korisničku službu i dobila odgovor da kao trudnica sa zdravstvenim problemima ima pravo na hitan prijem i pregled bez zakazivanja, zbog čega, naivno, ponovo odlazi u isti dom zdravlja.
Osetila sam da mi srce jako lupa, da mi se magli vid, zuji u ušima i odlučim da opet odem na pregled. Uspela sam nekako da “razljutim” doktorku da pristane da me primi, međutim, kada sam joj dala zdravstvenu karticu, ništa sa nje nije moglo da se očita. Rekli su mi da je potrebno da zamenim karticu i donesem potvrdu iz RFZO-a.
Pitala sam da li mogu da je donesem naknadno, pošto mi je baš bilo loše, međutim, oni su insistirali na potvrdi. Ništa. Izađem napolje, sva sluđena, uzmem potvrdu, ali nisam mogla da se vratim po vrućini do doma zdravlja.
Tog dana predveče mi je pozlilo na ulici. Videla sam da ću pasti pa sam se brzo spustila, ipak, setim se da je u blizini gradska bolnica i odem na hitan prijem. Tamo su mi prvi put izmerili pritisak, koji je bio 140/90, uradili su mi EKG i bila sam na pregledu kod interniste.
Rekli su mi da je to sasvim normalno, da beba raste i pritiska grudni koš, te ponovo da ne brinem. Nisam dobila nikakvu terapiju – svedoči Lidija.
Tešeći se da je u pitanju samo nedostatak iskustva, s obzirom da je to bila njena prva trudnoća, Lidija je nastavila da veruje lekarima iako joj je povišeni pritisak i dalje stvarao probleme, budući da je njen pritisak “po prirodi” nešto niži od normalnog.
– Tu sam već sama počela da merim pritisak. Uvek je bio oko 140/90, što je bio veliki “skok” za moj organizam. Sa tim izveštajem iz bolnice odlazim kod iste doktorke u dom zdravlja koja mi kaže da opet nemam zakazano, ali i da se na slobodan termin čeka dve nedelje.
Ipak, pristaje da me primi, opisujem joj šta osećam, pokazujem otoke na nožnim zglobovima i laktovima, od kojih sam se do tada već izobličila. Znala sam da to nije baš normalno, ali doktorka me je ubeđivala da je vreme da “prihvatim da je trudnoća drugo stanje, da sa sobom donosi promene i da treba da prikočim”, te da ono što osećam ponovo – nije ništa strašno.
Dobila sam savet da izbacim slanu hranu, “ako smatram da mi je visok pritisak”. Daje mi uput za dalje – svedoči Lidija B. Ni tu je nisu shvatili ozbiljno iako je primljena na hitan prijem.
Lidija, razočarana činjenicom da njeni zdravstvene probleme, očigledno nisu ozbiljno shvaćeni, šetajući od bolnice do bolnice, među institucijama i zavodima prebrinula je ceo sedmi i početak osmog meseca trudnoće.
“Osećala sam se kao prevarant”
– Tu sam već psihički pala i povukla se, jer idem od ordinacije do ordinacije i svi mi govore da sam “samo” trudna. U tom periodu smo dobili poslovnu ponudu da se preselimo u Suboticu, na šta sam pristala i odmah po odlasku tamo odlazim u dispanzer za žene da se raspitam za proceduru prenošenja kartona.
Doktorka koja je bila u smeni me je samo pogledala i rekla: “Hajde odmah da vas pregledamo, lako ćemo za proceduru!”. U stvari, žena je videla moje zglobove i od tada sam svaki drugi dan dolazila na kontrole, dobila terapiju za pritisak i nakon 17 dana dobijam uput za bolnicu.
Doktorka me uverava da samo želi da čuje drugo mišljenje, međutim, ona je znala da me čeka hitan carski rez, jer bebica nije ni napredovala. Kasnio je dve nedelje sa razvojem – priseća se Lidija B.
Tek kada je u dogovorenom terminu došla u bolnicu, Lidija je shvatila ozbiljnost situacije. Dočekao ju je tim od 20 ljudi, “prikačio” na aparate i pratio celu noć, spremajući je za porođaj.
– Odmah ujutru su uradili carski rez jer beba više nije imala srčanu radnju. Nisu mogli da je detektuju aparatima i sećam se samo da mi je doktor pred ulazak u salu rekao: “Na brinite, ne plačite, spasićemo i bebu i vas”. Tad shvatam da ništa nije kako treba i u istom momentu prvi put čujem termin preeklampsija. Čujem i kako jedan doktor kaže drugom da “više nemaju vremena da utvrđuju”, već da me odmah šalju u salu – priča.
Odmah po rođenju, Lidijin sin je reanimiran. Rođen je mesec i po dana ranije, sa 1850 grama kao “beba kostur”.
– Bio je skroz prazan, imao je samo koskice i višak kože. Tad čujem i da doktori vode računa da ne upadnem u nekakav šok, što, tek posle shvatam, da se desilo Bobani. Beba i ja smo u bolnici bili 17 dana, bila sam u rukama ljudi koji znaju šta rade i svi su me samo pitali kako je moguće da nisam imala nikakvu terapiju za pritisak – kaže Lidija.
Lidijina beba danas ima pet meseci, zbog posledica komplikacija na rođenju svakodnevno ima fizikalne terapije pri čemu trpi bolove. U početku nije koristila celu desnu stranu tela, sada je napredak vidan, ali ne onakav kakav bi bi bio da su mama i beba na porođaj stigli potpuno zdravi.
– Velika je to borba posle. To ne želim nikome. Najgore od celog iskustva je bilo stalno kucanje na zatvorena vrata, samo zbog toga što sam imala savršenu krvnu sliku. Sve vreme sam se osećala kao hipohondar, kao prevarant.
Jako sam se povukla u tom periodu, od super srećne trudnoće u kojoj sam radila i putovala, krenuli su problemi koje niko nije želeo da reši – odbijanje doktora da poveruju da mi zaista nije dobro. Na kraju se ispostavilo da stvarno nije bilo dobro ni meni ni bebi – pojašnjava Lidija.
Svoje iskustvo je, kaže, odlučila da podeli zbog grča u stomaku koji oseti svaki put kada pročita Bobanino ime, zbog svih budućih majki koje se osećaju loše i veruju da “to nije ništa strašno”.
– Trudnica ako oseti da nije dobro i ako joj lekar kaže “super si”, nek ide kod drugog doktora! Svaka žena zna kada joj nije najbolje i obavezno neka traži drugo mišljenje i treće i peto. Poverenje je jako važno i uvek postoje doktori koji žele i koji znaju da rade svoj posao.
Da sam sada trudna i da mi nije dobro, a da doktor ne želi da mi veruje, dobro bih znala šta da radim. Za dlaku sam izbegla Bobaninu sudbinu, ali moja beba nije prošla bez posledica takozvane “hipoksije” (prim.aut. smanjene količine kiseonika, koja može da dovede do poremećaja funkcionisanja organa, njihovog oštećenja, ali i odumiranja) – poručuje Lidija.
Preuzeto sa: blic.rs
