Imam to neko držanje arogantne, verovatno nedojebane žene, te mi se retko ko usput i inače javlja, al’ ovoga puta mi se sklanjaše k’o ono na filmu. S vrata sam počela da vičem “Gde si? Dolazi ovamo!”
Preplašen i svestan da je nešto zasr'o, vukao se iz sobe sporo. Sve mu je nekako i bilo svejedno dok me nije ugledao. Sreli su nam se pogledi i ja shvatih da misli ono pusto “Ubiće me majka!”
Tako zvučim, Bogtepita kako izgledam, ljuta i sva crvena od besa.
“Što plačeš?”, upita me.
“Ko plače? Šta pričaš? Dolazi ovamo, bila sam u školi!”
“Dobro, znam, zvala te je učiteljica, al’ nemoj da plačeš, molim te”.
U tom se pogledah u veliko ogledalo u hodniku i shvatih da su mi ogromne suze razmazale svu šminku, teku, ma ne teku liju, potpuno nekontrolisane, naprosto žive, k’o olovo teške… Besno ih rukom brišem, još ljuća jer ne znam odakle sad suze, mislim zašto sad?
“Jesi mnogo ljuta? Nisam hteo, slučajno smo se pogurali, nije mu ništa. Vidi ni meni nije ništa, znam moram više da pazim, sve mi je rekla učiteljica, nemoj da plačeš”.
Dok se on posipa pepelom kao i obično kad nešto skrivi i kad se ljutim na njega, meni samo odzvanja u glavi “Otkud sad ovo? Mislim, zašto sad? Svašta!”
A sve je počelo potpuno glupo… Pozvala me je učiteljica da dođem na razgovor, eto nikad ne dolazim na otvorena vrata pa da se vidimo malo, da mi ispriča šta je danas uradio…. Ništa, šta ću, dođem, čekam, saslušam. Svašta smo pričale, malo o njemu, više onako bezveze al’ reče ona na kraju razgovora: “Ovo moram da Vas posebno zamolim, molim Vas da na ovo obratite posebnu pažnju, da pričate sa njim da to ne radi, da ga kaznite ako treba i da budete istrajni u kazni” i tako još sto rečenica uvoda da bi na kraju rekla “da mu objasnite da ne sme da trči na odmoru”.
Zateče me u momentu, pa mahinalno onako podanički rekoh “’Oću”.
Odjednom mi se upali lamica i upitah: “Ček’, kako mislite da ne trči na odmoru?!!! Zašto da ne trči?!!!!!!“ Tu ona iznese sve teze iz priručnika o bezbednosti dece u školi, te će da padne, te ajd što će da padne al’ ima da povredi još nekog dok pada, te će da se ugruvaju, te to nije dozvoljeno, neće ona da bude odgovorna, te će….”
Saslušah mirno sve te argumente zašto dečak od sedam godina ne sme da trči na odmoru, probah da objasnim da nemaju fizičko, da mu fali vazduha, da je u školi od 7-17h, da je mali.. Ma jok, da ne trči i tačka. Završismo razgovor i svaka odlazi svojim putem. Ali ona ne zna… Odjednom mi postaje jako hladno, baš kao onog dana kad sam gologuza i rasporena, početkom februara, ležala neprokrivena u šok sobi Gradske bolnice.
“Znate, nije sve ovo najbolje prošlo. Čini mi se da je žilav, drugi doktori nisu tako optimistični, ali još je rano za bilo kakve konačne zaključke. Prilično je mlitav bio kad smo ga izvadili, slabo je disao i dugo mu je trebalo da zaplače. Loš mu je apgar, šest na sedam, to je prilično slabo, videćemo kako će biti narednih dana. Da, ima i malu cistu na mozgu, ali ona bi trebalo da se povuče, to je od Vaše hipertenzije, svakako ćemo ga pratiti”.
Sledećeg jutra ili meseca ili godine ili života, jer vreme je stalo, sve je stalo na momenat, doktor mi ga sa sestrom donosi na podoj. Predaje mi ga u ruke i kaže: “Eto, šta da Vam kažem, daće Bog da sve bude dobro”. Pokušaj utehe.
Razmotavam mali beli zamotuljak na krevetu, sestra kaže: “Nemojte”, doktor veli sažaljivo: “Pusti je”, domunđavaju se pogledima… Gledam ga netremice, malen u šaku da stane, goluždrav, modar kao da je rat prošao, pišu ima – to je važno, deset prstića gore, deset prstića dole. Meni lep, najlepši. Meni veliki, ma najveći. Meni je – moj.
“Doktore, ja sam rodila Supermena”, kažem ponosno. Doktor, pun “optimizma” se kiselo osmehnu i reče: “Ih, pa to sve majke misle, biće i on dobro valjda. Pratimo mu funkcije, moraćete puno sa njim da radite. Neko vreme će da kaska sigurno za vršnjacima, može kasno da prohoda i progovori. Znam da je ovo sve teško… Vi ste sad puni emocija, ako vam je lakše, isplačite se slobodno, to sve majke rade”.
“Doktore, ali ja nisam sve majke. A on, on će biti najbolji”. Suzu pustila nisam. Namagarčili smo sve lekare, “optimiste”, bili smo napredniji od vršnjaka već sa osam meseci, progovorio je tečno kao odrastao sa godinu i po i od tad ga niko nije zaustavio…. Čudno gde te neke stvari stignu… Da, sad znam odakle mi ove olovne neisplakane suze, plačem sada, a sve majke su već svoje suze isplakale kad je trebalo.
“Slušaj me dobro sad ovamo”, razmazujući maskaru sva zarozana ga grlim i nastavljam: “Nemoj da si zucnuo učiteljici da sam ti ovo rekla, ali trči sine, trči kad god možeš, gde god možeš, trči u inat svima koji ne veruju, trči za svoju slobodu, trči za svoju borbu trči, ali pazi, nisu sva deca Supermeni kao ti… Šššš, nemoj nikom da kažeš”.
Puj, puj…
