Volela je da sadi cveće. Na najmanjoj prozorskoj polici koju je imala. U saksije po stanu. Naročito ono cveće bez cveta, ono nezapamtljivog imena koje je samo ona pamtila, ono što raste i u mraku. I ponosno mi pokazivala svaki novi santimetar dotičnog, izrastao u senci nekog ćoška njenog stana.
Jednog od mnogih stanova koje je dugo, kao podstanarka, menjala. I od svakog od njih, u roku od treptaja, uspevala da napravi dom, ušuškanu kuću punu sitnica.
Kako je volela sitnice. Svakojake. Od majušnih činija, tacnica na sitno cveće, šolja za čaj na ptice i držača za sveće na tufne.
Volela je tufne. Tačke velike i male. Sve na njih kad bi moglo. Od šerpi i činija do bluza i ešarpi.
Ešarpe je tako volela i tako su joj lepo stajale. I kad god sam probala da ih jednostavno samo obmotam oko vrata, kao ona, nikada mi nije uspelo. Sa mene su sa otporom klizile, a na njoj stajale kao izvajane, slagale joj se sa osmehom.
Imala je tako lep, dobar, pravi osmeh. Osmeh koji nikada ne laže, ne pretvara se, srećan, iskren i topao.
Kako je bila topla kada je celi svoj mali stan zatrpavala nama, jer zaboga ja sam njena najbolja drugarica i kada dođem u Beograd moram da spavam kod nje. Zajedno sa svom ostalom pripadajućom porodicom. Zbog čega je ona insistirala da mi odrasli par zauzmemo kauč i krevet, a da ona na dušecima spava na podu sa četvoro dece jedno drugom do uveta. Jednim njenim i troje mojih. Tako da je ujutru pogled na njenu i glave četvoro dece ličio na prizor zaspale prodavačice lubenica na pijaci.
Pijace je volela taman onoliko kao majušne radnje, one veličine veće kartonske kutije. U njih me je vodila kao kad srećni arheolog povede kolege da vide šta je iskopao i pronašao. Od korpi i cegera, čajnika, kičastih šustikli i goblena do trouglastih šalova na rese, onih za ogrtanje baba.
Poslednjih godina smo se oslovljavale sa »baba«. Pre toga smo jedna drugu zvale »mala«, to je bila šifra. Ona je bila mala, a ja sam se solidarno prilagođavala. Ali jednog dana se pojavio vic na temu kako se, u sadašnja moderna vremena, javlja na fiksni telefon. Nekada je bilo sa »daaa«, »mooolim«, a sada se na fiksni javlja sa »reci, baba«. Jer samo babe koriste fiksni, kao nas dve što smo ga zlostavljale satima. »Baba« je bila lozinka, tako smo se prepoznavale, a onda kada sam se ja obabila i stekla pravo na korišćenje tog naziva, Gorica je punopravno zahtevala da ga podeli, jer nije valjda džabe spavala na patosu sa mojom decom, i njeno je unuče, zar ne? I to i ono kasnije pristiglo, ono žensko, kom smo se obe obradovale kao da smo se opet rodile.
Tada kada je rodila Marka je bila najsrećnija na svetu. Nije tada bilo mobilnih telefona, ona je bila na Kipru, ja u Sloveniji. Zato smo jedna drugoj pisale pisma. U njenima je svaki Makijev pokret bio zapisan kao osmo čudo ovog sveta, svaki njegov glas i pogled. Rastao je Marko brže od vremena, pa smo razmenjivale vapaje o pubertetu, zvale jedna drugu tetka Goricom i tetka Jelicom, zasmejavale našu decu. Zatvarala me je u sobu sa Markom da savladamo »Početak bune protiv dahija«, jer »ti si to pročitala, znaš napamet, ti mu objasni, analiziraj, ti si štreber«.
Ja sam za nju bila i ostala štreber. Sa najvećim zadovoljstvom je mojoj deci postavljala pitanje: » Je l vi znate da vam je majka bila štreber?« Jer smo bile u istom razredu, trećem i četvrtom gimnazijskom, Osme beogradske gimnazije koja je sad Treća, jer je pre Osme i bila Treća. Nikada mi nije oprostila višak poena na upisu, koji je mogao da je spusti ispod liste primljenih po Šuvarovom sistemu usmerenom. Ona je bila ostatak hipi pokreta, a ja šminker-štreber. Što nije nimalo smetalo tome da jedna drugoj pričamo sve.
Da pričamo sve, do kasno u noć, ali subotom jer je ona radnim danima morala da ustaje pre rudara i ide na radio. Taj petak na subotu i subota na nedelju su bile najlepše večeri i noći, kada smo zamotane u njenu ćebad na cveće, rupe, rese, jelenove i slučajne prolaznike, pričale, pričale i pričale…
»Vas dve pričate kao kiša«, rekao nam je jednom moj Žmu. Što jes jes, pričale smo, i bez džingla i bez reklame, mogle smo da pričamo bez kraja i konca i da zaspimo u priči, jer Priči nikad kraja.
Ni sada. Nema je. Za sve druge je nema, ali za mene će biti tu dok me ima. I pričaću sa njom bez kraja, makar to drugima izgledalo kao da pričam sama sa sobom.
Oni neće znati, ali ja znam – pričam i pričaću sa Najboljom.
