Rođena baba mi svake noći dolazi u san i govori:
– A kamo turšija…? A šarena salata…? A pečene paprike? Kornišoni? Boranija…?
– Joj baba, znaš da boranija povuče onaj miris iz zamrzivača, to niko posle ne jede….
– Jeli ste dok sam ja bila živa.
– Jeli smo, baba, što smo morali.
– Aha, sve sam vas motkom terala. Al’ dobro sad… A što mi pobaca ‘nolke prazne tegle…?!
– Pa za šta će mi…?
– Mogla si da ih sačuvaš. Ne ištu ti hleba. A čarape pletene – kupuješ na pijaci…? Ja sam moje krpila po sto puta.
– Pa šta ću, baba, ne znam ti ja to s krpljenjem….
– Dabome da ne znaš. Zato vam i jeste tako.
– Kako…? Šta nam to fali?
– Ne vuci me za jezik. I ne razgovara se tako s babom. Sram te i stid bilo. Jorgane da ne osunčaš po godinu dana…? Kad si mi zadnji put oprala onu heklanu zavesu u kujni…? I čujem da mi miš planduje u šamizetu… Ispod tapeta mi se vlaga pojavila. A ruže što ste mi povadili – to da ne pominjem….
– Pa morali smo, kad smo betonirali nove staze oko kuće….
– Ruže niste smeli da dirate… da ste bar one muškatle sačuvali, nego ni to… Kaži onom tvom ocu da mi ne dira onaj otoman iz letnje kujne, da mu ja ne dolazim tamo. I smedarevac nek ostavi na miru, zlu ne trebalo. Znam i da ste onu staru kadu sto je skupljala kisnicu pozadi poljskog vecea dali ciganima da nose.
I da planirate i naftaru da im date… I da ste posekli ono bagrenje tamo do banje, sve znam. Znam i da mi akate onu moju jamboliju kako ko stigne, a znaš koja joj je godina… Sve znam i samo se pitam dokle ćete…
– Ali baba, promenili smo krov, stavili novi crep…
– Niste morali. Ni starom nije ništa falilo.
– Kako nije, baba, kisnulo je.
– Nije dok sam ja bila živa.
– I hidrofor smo popravili.
– Ih…i to mi nešto…
– Hoćemo fasadu da udarimo. I stiropor, peticu…
– Što…? Šta fali onoj staroj…?
– Fali, baba, popucala po ćoškovima. Moš ruku da gurneš unutra, tolke rupe.
– Ja znam da sam vam ostavila sve u najboljem redu. Imala si u špajzu i kafe i šećera u kocki i sitnog šećera i tri flaše zejtina, nenačete. Ratluka, čajeva, onaj od dunjinog lista da ne bacaš ni slučajno, stavi u regal, moljci da ti se ne navade….
– Hoću, baba…
– A slatko…? Šta si kuvala ove godine…?
– Ja…ovaj…
– Znala sam. Mogla si makar od dunja pešes’ tegli, šta ti teško….
– Pa i dunja nam je nešto prozukla ove godine, sve crne iznutra.
– Jesi bacila koji put đubriva…? Nisi…?
– Baciću dogodine.
– Znam, ko i ovo dosad. Džabe ja to tebi pričam… A što ste mi za zadušnice doneli kupovne princes krofne… o tome ćemo neki drugi put…
– Praštaj, baba. Nisam ti ni za šta.
– Pa i nisi. I sledeći put da mi napraviš princes krofne. Prave. Imaš u špajzu onu plavu svesku s receptima. Tu ti sve lepo piše. Al’ treba oštro brašno, a ne obično. I jaja jedno po jedno da dodaješ, a ne sve đuture. Rernu ne otvaraj ni za živu glavu, odma će da ti šljonu. I mikser kad završiš, da mi vratiš u kutiju – sve kako je bilo, a ne da ja posle tražim gde mi je šta…
– Kad posle, baba…?
– Pa šta ja znam… nekad… posle.
– Dobro. Je l’ mogu sad da se probudim…?
– Da se ja pitam, mogla si i ranije. Ko još spava do pola devet…?
– Ali subota je, baba….
– Subota ne subota, neki red mora da se zna.
– Dobro, baba.
– I jorgane da izbaciš da se osunčaju…!
– Kiša je baba.
– Kiša….? Sad…? Pa eto, i to ste uspeli da pokvarite…”
Autor: Daniela Bakić aka Duda Alapača, autorka knjige Dnevnik čuda Dude Alapače
Preuzeto sa: zelenaucionica.com
