Ovog leta, odveli smo sina na testiranje za poremećaj nedostatka pažnje (ADHD). Bio je preterano živahan, nesposoban da mirno sedi na času, imao je lošu koncentraciju i bio krajnje nagao. Drugim rečima, ponašao se kao uobičajeni petogodišnjak.
Međutim, htela sam da budem sigurna da smo učinili sve što možemo, iako znam da sam sklona preterivanju.
Na moje iznenađenje, terapeut nam je obasnio da naše dete nema ADHD, već da je u pitanju zadržavanje nekih primitivih refleksa što se veoma često pogrešno dijagnostikuje kao ADHD. Ovi refleksi odgovorni su za njegove teškoće u školi i kod kuće. Bila sam u čudu, refleksi?
Refleksi su nesvesni pokreti mišića koji nastaju kao odgovor na određene nadražaje. Ako recimo dodirnete nešto vrelo, ruka će sama da se povuče. Bebe se rađaju sa setom “primitivnih refleksa”, koji se tako zovu jer ih kontroliše najprimitivniji deo mozga. Postoje zato što nas štite od opasnosti u najranijem uzrastu i pripremaju za sledeće etape razvoja – sedenje i puzanje. Zbog toga su veoma važni.
Primitivni refleksi trebalo bi da nestanu do kraja prve godine života a na njihovo mesto da stupe refleksi višeg nivoa svesti. Ako se ova smena ne desi i primitivni refleksi zaostanu u upotrebi, dete ima problema sa trapavošću, nedostatkom koncentracije, vrpoljenjem, preteranom osetljivošću, lošom koncentracijom.
Svakako, problem može biti manje ili više izražen. Moj sin je, srećom, zadržao samo dva refleksa i to u blagom obliku. Terapeut nam je objasnio da uz nekoliko vežbica, problem brzo može da se reši.
Moro refleks kod bebe se razvija još u materici i veoma je primetan kod novorođenčeta. To je ono naglo grabljenje vazduha ručicama kod beba koje spavaju, refleksno hvatanje koje im može pomoći da se zadrže i uspore pad u situacijama stvarne opasnosti. Deo je bori-se-ili-beži evolucionog odgovora i potpuno je nesvestan.
Zaostane li ovaj refleks, dete će preterano reagovati na svaki nadražaj, brkajući ga sa mogućom opasnošću. Visoki nivoi kortizola, hormona stresa koji se oslobađa u takvim prilikama, loše utiču na stabilnost nivoa šećera u krvi i dete je promenljivog raspoloženja sa stalnim skokovima i padovima energije tokom dana.
Porazilo me je saznanje da su deca često žigosana kao problematična u školi, iako zapravo sebi ne mogu pomoći.
Terapeut je objasnio da moj sin može nevoljno mlatarati nogom dok sedi u klupi. Iako ni ne shvata šta radi, mogu ga optužiti za ometanje časa. Kad stoji u vrsti sa drugom decom, može gubiti ravnotežu zbog tzv. simetričnog refleksa vrata, što je drugi problem koji je ustanovljen kod njega. Učiteljici može delovati kao da se gura, a on zapravo pada unapred.
Što sam više saznavala o ovome, to sam više shvatala koliko ovi zaostali refleksi utiču na svaki deo njegovog života.
Problem može izazivati i kičmeni galant refleks, koji pruzrokuje izvijanje leđa kao reakciju na prevlačenje prstom preko kičme novorođenčeta. Svrha mu je podsticanje pokreta koji prethode puzanju i hodanju. Deca kod kojih se ovaj refleks blagovremeno ne povuče mogu imati problema sa noćnim mokrenjem, vrpoljenjem i nedostatkom pažnje.
Srećom, svi ovi zaostali refleksi mogu se povući terapijom. Mozak je veoma plastičan i vođenjem tela kroz fizičke pokrete određenog razvojnog stadijuma koji je preskočen, mozak stvara veze koje je propustio da stvori kada je trebalo.
Svake večeri sa sinom radimo vežbe koje podstiču mozak da stvara ove veze i nakon šest nedelja već primećujemo neke promene nabolje. Naš sin je mirniji i manje nagao.
Naravno, nije sve do refleksa – i ličnost deteta ima svoju ulogu. Moj dečak je poput svoga oca – energičan i vragolast – i to ne bih menjala ni za šta na svetu. Ali ono što mogu da uradim je da ga mu omogućim pravilan razvoj i pomognem da kroz život ide sa manje teškoća.
Preuzeto sa: detinjarije.com
