I o tome je pričala sa ogromnim ponosom, kao da je to nešto što svako treba da radi i kao da je to veština komunikacije kojom se treba dičiti. To je objasnila time što ljudi tako uvek znaju na čemu su sa njom. Drugim rečima – nema laži nema prevare.
Razgovor je potom krenuo u drugom smeru i primetila sam da nije imala želju da čuje moje mišljenje o toj temi, pa nisam ništa rekla. Onda sam se setila da sam ranije i ja par puta izgovorila neke slične rečenice, sve dok nisam otišla na trening asertivne komunikacije i shvatila koliko je to bilo pogrešno.
Zašto nije OK vaša želja da budete direktni po svaku cenu sa drugima?
Asertivna komunikacija je vid funkcionalne komunikacije kojoj bi svi trebalo da pribegavamo. Ona predstavlja izražavanje naših misli i osećanja na direktan i adekvatan način, uz uvažavanje prava drugih ljudi. Dakle, to jeste direktna komunikacija, ali pritom ne treba zaboraviti i na druga dva bitna faktora u toj definiciji: adekvatnost i prava drugih ljudi. Upravo ta dva faktora izostaju u vidu komunikacije koji propagira poznanica iz primera.
Osoba koja ima potrebu da “saspe sve u lice” u stvari:
- želi da izrazi svoj stav i svoja osećanja (to joj je primarni cilj, a ne da pomogne drugoj osobi)
- ponekad tako u stvari želi da se izventilira
- u tom trenutku ne primećuje da je takav pristup drugoj osobi možda navalentan ili neadekvatan (ne razmišlja da li druga osoba uopšte želi to da sluša)
- time pokazuje nadmoć u tom trenutku (jer bi ona “to tako i tako” ili ta druga osoba nešto ne radi dobro, pa bi ona “to i to na njenom mestu”).
Iako je sve prethodno možda zvučalo grubo i verujem da ukoliko i vi propagirate ovakav pristup u stvari ne želite da povredite drugu osobu već želite da joj pomognete, znajte da vi u suštini ne radite to. Činite upravo suprotno – još više joj otežavate i možda joj dodajete samo još neka nova loša osećanja. Evo i zašto:
- druga osoba možda ne želi da sluša vaše savete
- treba joj samo jedno “razumem te” od vas (više o tome pročitajte ovde)
- teško joj je i želi da pričate o njoj i njenim osećanjima (a vi “sasipanjem u lice” u stvari akcenat stavljate na to kako biste VI nešto uradili/šta Vi mislite)
- treba joj saosećanje, a ne popovanje
- ne morate je čak ni kritikovati direktno, ali ako odmah govorite kako bi vi nešto drugačije uradili, to indirektno znači da ona nešto ne radi dobro (tako može osećati samo još veću neadekvatnost).
Kada ste direktni “po svaku cenu” vi u stvari ne komunicirate asertivno. Vi se u tom trenutku ponašate agresivno!
U našem jeziku pridev “agresivno” zvuči dosta grubo i uglavnom asocira na nasilje. Ovde ne moramo ići tako daleko u opisu, ali suština je sledeća:
Važno je KAKO, GDE i KADA ćemo nešto reći, a ne samo ŠTA ćemo reći.
I u tome je upravo osnovno objašnjenje zašto nije ok propagirati pristup “ja uvek saspem sve u lice”. Iako treba da izražavamo svoj stav i svoja osećanja, to ne možemo raditi UVEK i PO SVAKU CENU. Drugim rečima, to ne treba raditi onda kada takvo ponašanje krši prava i potrebe sagovornika.
Kako da izrazite svoj stav, a da pritom ne povredite prava i potrebe druge osobe?
Procenite da li druga osoba uopšte želi da sluša ono što imate da kažete.
Zapitajte se da li će joj iznošenje ličnog stava u konkretnoj situaciji pomoći ili će učiniti da se oseća još gore.
Ponekad je i ćutanje korisnije od bilo koje izjave u datom trenutku.
Obratite pažnju i na ton i gestikulaciju pri govoru, jer oni uglavnom komuniciraju mnogo više od reči koje izgovarate.
Razmislite još jednom da li ljudima treba vaša 100% direktnost, jer je ponekad tanka granica između asertivnosti i agresivnosti, čak i kada imamo najbolje namere.
Šta vi mislite o rečenicama “ja sve saspem u lice”? Da li je i vi nekad izgovarate? Da li su je vama nekad uputili? Kako ste se tada osećali?
Izvor: Creactive
