Prvi put sam došla na svadbu sama. Sama samcijata. Ovi današnji lajfkoučevi i moderni gurui savetuju to, kao izađi iz zone komfora. To mi je rekla i psihoterapeutkinja.
Koleginica se udaje, stomak do zuba, fešta bez kraja, muzika bez takta koji volim, dečko ni na pomolu, al’ ‘ajde, idem na svadbu. Računala sam, biće drugih poznatih lica, mala nam je firma, al’ nas ipak ima. Čini mi se, i šefici bih se obradovala. Kad ono, svi otkazali u zadnji čas i tako sam, u istoj onoj sivoj haljini u kojoj sam sestru udala pre tri godine izašla iz “udobne zone”, a ušla u svečanu salu za venčanja i balkansku definiciju svadbe.
Normalno, bilo je tu i malo nakaradno i loše uvežbanog svadbenog plesa, nesrećno utegnutih stomaka i istaknutih dekoltea u stilu jet seta na Instagramu. Samo, nije se moglo tek tako uteći od seljacizma, Balkan je to. Nevesta je isprobala sve prozapadne i stare narodne običaje dok se nije stiglo – po nekom novom konceptu udavanja tek na pola svadbe – do bacanja bidermajera.
Malo mi se slošilo.
Ne volim ta gurkanja od nepoznatih tetaka – idi, idi, ‘ajde, da budeš sledeća.
Čuj, sledeća!
Kao da se u redu stoji za život kraj šporeta.
Pa izađem na cigaretu.
– Znaš da devojke hvataju bidermajer? Što nisi unutra?
– Lepše mi je ovde sada.
– A, ti si od onih?
– Kojih onih? – prvi put se okrenem da mu vidim lice.
– Pa, onih, feministkinja što se ne udaju.
– A ne, ja sam udata – samouvereno kažem.
I meni zazvuči iskreno.
Od boje sopstvenog glasa mi se zavrti u glavi, jer se setim popodneva na terasi stare kuće na selu. Otac nervozno puši, piksla je odavno puna, propituje majku. I šta je onda bilo? Ništa nije bilo, šta je bilo. Šta si mu ti rekla? Rekla sam mu: ja sam udata. E? Baš tako si mu rekla?! Pa tako, kako da kažem drugačije? Ne znam ja, nisam ja s vama bio u autobusu. ‘Ajde, Momo, molim te. Šta, ‘ajde, Momo, molim te?! Je l’ ti misliš da je Momo glup, a? Da može svaka budala da mu se smeje, je li?! Nemoj, dete je tu. Ma šta nemoj! Što nisi mislila na dete dok si očijukala u autobusu?! Ankice, idi dole vidi piliće.
Pilići ne pijuču dovoljno glasno da ne čuješ kako majka plače.
Mrzim piliće. I svadbe. I slučajne susrete.
– Udata, majke ti? Pa gde ti je burma?
– Izgubila sam je na selu. Kod pilića.
– Kod pilića? E jesi neka. Ja sam Momčilo. Zovu me Momo.
– Zoveš se kao moj otac.
– Eto! Već imamo nešto zajedničko.
– Au! Kakav upad.
– Molim?
– Kaži mi, Momčilo, je l’ ti stalno ovako startuješ udate žene po svadbama?
– E sad, pa znam da nisi udata.
Pilići ne pijuču dovoljno glasno da ne čuješ kako otac urliče: celo selo se smeje! Kažu rekao ti “znam da nisi udata, što lažeš!” Posle ko zna šta je bilo!
Izađi iz zone komfora, malo morgen.
Da izađeš iz sebe treba. Kad postane toliko tesno da ne umeš da vodiš normalan razgovor na svadbi. Da živiš normalan život i da ne tražiš stalno “dlaku u jajetu”. Da, baš je tako rekla majka: pa šta ću, Ankice, nije idealan, ali nema idealnog. Ne možeš ni ti tako da tražiš dlaku u jajetu. Muškarci su to.
Čak je i moja psihoterapeutkinja na trenutak zanemela kad sam joj to ispričala.
Naravno, posle je istresla čitavu teoriju oko toga kako je brak mojih roditelja uticao na mene, ali nije da sam učinila bilo šta da to promenim. Da ne mogu da se krijem iza njihovog lošeg braka i stalno guram ljude od sebe. Nije baš svaki momak kao moj tata. Jednom sam joj rekla: pa nisam ja glupa da mislim da su svi muškarci kao Momo.
Samo, da l’ ja stvarno mogu da uradim išta da se ova iščašenost i krivo srasla duša isprave?
Izađi iz zone komfora, posavetovala me je. Idi sama na tu svadbu, možda upoznaš nekog, al’ nemoj odmah da mu tražiš mane. Mislite dlaku u jajetu? Kako god. Čak sam i moju psihoterapeutkinju uspela da nasmejem.
– A je li, Momčilo, kako ti znaš da ja nisam udata, a?
– Rekla mi je mlada, moja sestra.
– Aha. A što si ti pitao za mene?
– Au, ala si neposredna.
– Nisam u stvari, samo pokušavam da ne tražim dlaku u jajetu.
– Jaja, pilići, tebe baš privlači ta “živinska filozofija”?
Hvatam sebe kako se smejem. Na sav glas. Skoro jače od ozvučenja i uzbuđenog glasa pevača koji govori srećnoj hvatačici bidermajera: “Bravo, devojko, ti si sledeća!”
