Tetka je umrla mlada i to je tužno, ali sam ja nekako mislila da je tužnije to što joj majka nikad nije spremila princeske dok je bila živa.
Ona je samo znala da je tetka volela te kolače, jer su ih kao devojčice poručivale u poslastičari jednom mesečno – kad bi moj deda, a njihov otac primio platu. Sada je iz nekog pobožnog osećaja, ne bez doze sujeverja i tuge, tražila najbolje recepte na internetu kako bi princes-krofne uspele. Gledala sam je kako muti fil, mršti se i stiska usta i jedva se suzdržavala da ne kažem kako je glupo što uopšte pravi kolače.
Sa ili bez hrane na grobu, smrt sam doživljavala kao usta puna zemlje.
Bilo je tu i dodatne patetike i neslaganja, kao na primer što se tetka Jelena i majka nisu videle mesecima, a ni ljudski porazgovarale skoro dve godine – u duhu „zdravih“ sestrinskih odnosa na Balkanu. Moja majka je oduvek bila ono što se najjednostavnije može opisati kao „žena u trendu“.
Naši porodični albumi to najbolje pokazuju, poput Burdinih kataloga – mama u raznobojnim kompletima od amerikan platna, sa stepenastom frizurom, pa onda sa pažom, ošišana „na muško“, u dugim haljinama na dugmiće sa vezivanjem iza leđa ili u širokim šarenim pantalonama.
Ponosila se što prati modu i nikad ne nosi „običnu“ odeću, našminkana – čak i onda kad je to značilo crtanje usta olovkom i narandžasti karmin. Bila je starija od tetke celih devet godina – dovoljno za sve moguće raskorake u životu.
Posvađale su se smrtno (kakav blesav izbor reči) kada joj je tetka u naletu novostečene prestoničke iskrenosti rekla da nema ukusa. Bila je tek brucoškinja ekonomije, načeta Beogradom i skupim kafama u kafićima, omamljena svime što nije provincija. Moja majka joj je bila smešna – kako to samo mogu biti starije sestre koje veruju da su najpametnije – i tu je da upotrebim izraz komšinice „pukla tikva“.
– Nije baš pukla tikva, tikva, ali da me je uvredila, uvredila me je. – sećam se da je ovako govorila majka.
Sve je to, naravno, bilo pre, dok je tetka bila živa, pa su se čule i nisu čule, zamerale s vremena na vreme ko se poslednji javio, kad je ko zvao, ali „održavale kontakt“. I onda se desilo da tetka dođe i kaže kako ne može više, kako je dala otkaz i ide za Nemačku. Majka nije baš bila jedna od onih koje mogu „da progutaju tu razmaženost“, bilo je „muka od tolike bezrazložne melanholije“, a u grlu joj je danima stajala „baš ćeš se, Jelena, tamo hleba najesti“ knedla.
Ali tetka je rešila i otišla. Čule su se par puta, a onda kao što to se i očekivalo – jednostavno više nisu. Pa je posle nekih šest meseci zazvonio telefon. Kažu: poginula. Na njen bicikl naleteo automobil.
Tetka Jelena je odjednom ostala zauvek tridesetogodišnjakinja što je nekad bila devojčica koja voli princes-krofne. Sve ostalo se obrisalo. (Možda nije moje da kažem, ali obrisalo se kao što će Ciganče rukavom da obriše usta kad u slast pojede kolač s tetkinog groba sutra popodne).
– Eto joj sad Nemačka! – ovako je majka grdila nekog ne znam kog. U prvom naletu tuge bila je užasno ljuta, sećam se da je jedini put u životu opsovala i da joj je u ruci ostao pramen kose. Posle je uporno tvrdila da se ne seća da je kosu počupala i da je ona tu, dobro, na mestu, sve je u redu, al’ jadna Jelena.
Kao svaka balkanska žena, posle nekog vremena je odlučila da o tome samo ne govori – dok se ne približi neki parastos. Nosila je crninu, nije dala da puštamo muziku po kući, ali tetku pominjala nije. Tek sam je jednog dana zatekla ispred kompjutera kako nervozno kucka jednim prstom slovo po slovo: p r i n c e s k r o f n e.
– Što mi izlaze samo ove gluposti?! Kakve su ovo reklame? Ma beži, bre, ne prihvatam kolačiće, hoću da napravim svoje kolače!
Pomogla sam joj da nađe recept „iole pristojan“, tri puta silazila do prodavnice po sastojke, ali je ona uporno tvrdila da nešto nedostaje i da „ne liči to na to, vidiš?!“ Otac je bio dovoljno pametan da se pravi nevidljiv, sve dok negde oko 3 ujutro nije ušao u kuhinju i zatekao je kako drema na stolici.
– Maro, Maro, ‘ajd’ u krevet.
– Hm, hm, šta miriše ovo?
– Ništa ne miriše, ‘ajde da spavaš, sutra rano izlazimo na groblje.
– Ma kako ne miriše, zagore mi ovo!!!
Poletela je ka rerni kao sumanuta samo da bi shvatila da su princes krofne odavno napravljene i upakovane – da ih ponese tamo gde se Jelena već šest meseci oporavlja od udarca automobila u prednji točak njenog bicikla.
– Jesam li ja ovo poludela? – čula sam majku kako pita, da l’ oca, sebe ili nekog trećeg, ne znam.
– Šta radiš to, moja Maro?
– Ništa – osetih odjednom promenu u njenom glasu, kao da je to opet ona moja mama, žena iz Burdinih kataloga – Idem sutra da podelim kolače sa sestrom.
