Znate ono kako svaka devojka još od kad je devojčica zamišlja svoj čarobni dan do detalja, od desete godine zna tačnu nijansu presijavanja escajga i broj latica u svom bidermajeru, visinu štikle i frizuru iz snova? A onda postojim jedna ja, koja žipon oslovljava sa „žibon“ i koja je na postavljano pitanje: „Kakvu dekoraciju želite u restoranu?“ odgovorila sa: „Lepu.“.
Još od kad je ova priča postala aktuelna tamo negde u tinejdžerskim danima, pamtim da se jedina od svojih drugarica nisam izjašnjavala po pitanju venčanja. Iako sam oduvek imala razvijen majčinski instinkt i znala da želim da se ostvarim u ulozi roditelja to nije nužno podrazumevalo da treba da se udam. Te sam tako preskočila celu deceniju i kusur planiranja tog najsrećnijeg dana u životu i našla se u ogromnom problemu onog momenta kad je postalo jasno da će i meni osvanuti takav. Imajući istomišljenika pored sebe, kao pravi amateri krenuli smo u celu priču vrlo stidljivo: mi ćemo samo ručak za najbliže i venčaćemo se u martinkama i starkama. Saopštivši to mami broj jedan (ćerka jedinica) i mami broj dva (prvi sin u porodici) izazvali smo spazam očnog kapka kod obe a vrlo moguće i par suza.
Odmah smo dobili povratnu bujicu raznih izjava gde se sve svodilo na jedno kratko i jasno NE. „To je prva svadba u porodici/Ti si mi jedina ćerka/Kako da ne zovem Persidu iz druge kancelarije od lifta desno ona je mene zvala kad joj se pastorka udavala/Šta će da kažu rođaci koje smo poslednji put videli još pre nego što si se rodio…“ nizali su se argumenti kao biseri na ogrlici te se naša ideja o skromnoj proslavi koja veliča našu ljubav raspala dok si rek’o kapara za restoran. Moj stav „Meni ne pada na pamet da se stresiram oko svadbe“ se brzinom svetlosti pretvorio u noćne more u kojima smo zaboravili da naručimo tortu a slavlje u toku. Iako smo napravili kompromis u smislu, neće biti pucanja u jabuku ispred moje zgrade i starojko (i dalje nisam sigurna ko je ta osoba) neće nositi zapaljeni barjak na putu ka crkvi, rekla sam još jedno „da“ određenim stvarima misleći da ih ima tri: venčanica, muzika, veliki restoran.
Ono što sam predvidela su još 333 stvari koje treba obaviti po mogućstvu do mesec dana pred svadbu. Kao dva sapatnika gledali smo se svakoga dana, merili pritisak jedno drugom i količinu kose koja opada prilikom pranja a onda smo rešili da se vodimo po principu „nek ide celo jaje u pitu“. Ono bez čega ja sigurno ne bih izgurala to kao vojnik su kuma i drugarice (i bromazepam po potrebi, ali ko to računa). Ako si ti nešto zaboravila, one sigurno nisu! I hvala im na tome jer mi realno, ne bi palo na pamet da treba da kupim i čarape za taj dan, podvezicu, a i manikir da zakažem i na probu šminke da odem, frizera dobrog da nađem mesec dana unapred, na probu torte da odem i izaberem figuricu koja će da je krasi, u cipele omekšivač da stavljam nedelju dana pre da mi budu udobne i još goooooomilu stvari. Tek što sam na speed dial stavila poslastičarnicu, matičara i pevača iz benda, došao je na kalendaru i taj naš dan.
Dakle, savet budućim nevestama: bez panike. Haha, naravno da ne. Ništa od toga. Biće i panike, i nerviranja, i suza malo, i svega. Nadam se samo, da i vi imate ljude oko sebe kao i ja, koji će da vam pomažu kako znaju i umeju, i da vas podsećaju šta sve treba na dnevnom nivou, onda kad se zanesete da kažu „preterala si“ a vi da ih ne slušate, da se raduju sa vama i organizuju vam devojačko veče najlepše u istoriji svih najlepših devojačkih večeri. I da kad prođe taj na pogled sasvim običan dan, vi shvatite da biste ga sigurno baš tako i nikako drugačije zamišljali dok ste maštali o njemu kao dete.
Nina Rajić (Momirović)
