Bili smo zajedno, prvo u vezi a onda u braku, ukupno 9 godina. Od tih 9 bar za 8 sam siguran da su mi najlepši deo života.
Ne sećam se da smo se ikada posvađali, a smejali smo se…pa stalno smo se smejali.
Neke stvari se nikada nisu dovodile u pitanje…npr poštovanje, bezrezervno i iskreno. Pa onda…poverenje i sigurnost u ono drugo – neverovatan osećaj, kao da uvek imaš tvrđavu iza leđa, onu koju niko i ništa ne može da poruši i pređe.
Grljenje, ljubljenje i maženje su bili nešto bez čega se ne može duže od pola sata zajedničkog vremena. Moje nosanje nje u naručju se podrazumevalo čak i u 9-om mesecu trudnoće, iako je ona tvrdila da je ogromna i preteška…ali nju je to moje podizanje i nošenje činilo srećnom na neki drugačiji i neodoljiv način.
Znaci pažnje, pokloni, sitnice…uživali smo oboje u tome. Dobili smo divnog dečaka, i to je nekako podiglo i naš odnos na viši nivo, emotivniji, puniji, čak i strastveniji. I sad bih se zakleo da je njen strijama išaran stomak nešto najseksipilnije što sam video.
Rasli smo zajedno s detetom, učili i snalazili se iz dana u dan i radovali se. Brige, strahovi, teški trenuci…nekako, ja sam uspevao da ona nikada ne posumnja u moju snagu a ona je uspevala da me natera da tu snagu zadržim. Rešavali smo u hodu i nastavljali dalje, sa smehom, zagrljajima, razgovorima. Uvek smo imali o čemu da pričamo, uživali smo u vremenu koje provodimo zajedno, to je bilo naše vreme u kome dosadi nije bilo mesta.
Iz ove perspektive, verovatno smo oboje znali da nismo idealan par, ali smo bili svesni da smo mnogo bolji od ijednog nama poznatog para. Ne bih sada mogao da se setim trenutka kada smo primetili da više ne ispunjavamo svoje kriterijume, one koje smo postavili još na početku i održavali tokom godina.
Ta promena je bila tako mala i suptilna da smo je samo mi primetili, ali je nama bila ogromna. Bili smo strašno tužni u tom trenutku, bez gorčine, bez međusobnog zameranja nečega, bez besa…samo jako, jako tužni. Onda smo seli i razgovarali o svemu. Iskreno, kao i uvek, sa puno ljubavi, i sa jakom željom da zakrpimo sve pukotine koje su se pojavile na našem braku.
Nastavili smo dalje, u početku pažljivo kao da nešto lomljivo nosimo, a onda slobodnije. Potrošili smo godinu dana na pokušaje da opstanemo, ali ipak nismo uspeli.
Jednog naročito teškog dana, kada je od jutra sve mirisalo na tugu i poraz, seli smo, skuvao sam nam kafu i počeli smo najteži razgovor. Sećam se koliko mi se sušilo grlo i koliko je bolelo u grudima, mogao sam da čujem zvuk nalik krckanju…ali smo pričali smireno, iskreno i gotovo nežno, o svemu, o odvojenom životu, o detetu, o obavezama, o tome koliko smo tužni i kako je teško.
S puno ljubavi, poštovanja i razumevanja, dogovorili smo se. Tada je nekako sve postalo manje mučno, kao da je veliki teret pao s naših duša, dugo smo se grlili i plakali, rešeni da kraj braka neće biti i kraj naše priče i velike ljubavi.
Ono čega smo se najviše plašili ispalo je najjednostavnije. Šestogodišnji dečak je smireno prihvatio naše obaveštenje da se razvodimo. Uplašen onim što je video na licima drugara iz vrtića čiji su roditelji razvedeni, čekao je praktične posledice.
Uskoro je bio gotovo oduševljen-nije izgubio ni mamu ni tatu, način života se ne menja, mama i tata i dalje komuniciraju i ponašaju se kao ranije, bez stresova, bez svađa i sukoba, sa puno zagrljaja i pažnje, on je i dalje centar sveta, babe, dede i ostali su i dalje tu…
Ostalo je sve bilo lakše, ostali smo podrška i oslonac jedno drugom, ostali smo najbolji prijatelji.
Formalizacija našeg dogovora na sudu bila je, malo je reći, iznenađenje za sudije, naviknute na svakakve predstave. Mi smo smatrali da bi sve drugo bilo vređanje naše ljubavi i zajedničkih godina. Nisu nam trebali advokati (osim zajedničkog koji nam je pripremio pisani sporazum), socijalni radnik je samo mogao da se složi sa našim predlozima vezano za dete, došli smo i otišli zajedno, kao i uvek.
Popili smo piće u osunčanoj bašti kafića, ručali u lepom restoranu, smejali se, pričali o budućnosti, o svemu. Bilo nam je drago što se i dalje volimo, mnogo i jako.
Što se mene tiče, drugačije nisam mogao. Izabrali smo jedno drugo, nismo dodeljeni na opštinskom konkursu. Ja sam je izabrao takvu, toliko godina bila je savršena, rodila mi je dete, dala nam je sebe, činila me srećnim, boljim, vrednijim…kakav bih ja to čovek i muškarac bio kad bih dozvolio sebi i samo jednu lošu misao o njoj.
Mi samo nismo hteli ni mogli da spustimo svoje kriterijume za srećan brak. Podrazumeva se da sam za nju uvek tu, za sve, od svakodnevnih sitnica do ljubavnih problema. Nekako je normalno da bude sigurna da tvrđava iza njenih leđa neće pasti.
Njeni udvarači, ljubavnici, partneri mogu biti sigurni da ću ja blagonaklono gledati na njihov odnos sve dok ona ne biva povređena ili, ne daj Bože, maltretirana. Posle toga od mene bi se mogli nadati samo besprizornom nasilju. Čini mi se da joj znači ta doza sigurnosti zbog mog prisustva, kao devojčica koja ima starijeg brata, samo ozbiljnije zbog godina, deteta itd.
A ona je moj najbolji drug, neko pred kim smem i da se rasplačem, neko ko ume da kaže mnogo toga pametnog kada ja grešim, neko ko može i sme da mi sruči u lice i najteže istine. Ona je moj ljubavni savetnik, glas razuma, slabost, podsetnik na moje mane i greške ali i vrline, ona je etalon koji me sprečava da potrošim život na neke pogrešne i manje vredne, ona je divna majka, divan čovek uopšte.
Ne, više ne žalim žbog toga što nismo uspeli kao par, srećan sam što je imam u životu, srećan sam što je volim i što znam da ona mene voli, srećan sam što naš dečak srećno odrasta, ponosan sam zbog svega njenog što u njemu prepoznajem.
Nadam se da će se u njenom životu uskoro pojaviti neko ko će umeti da je voli i učini srećnom, neko od koga se neće razvesti, neko s kim će ostvariti ljubav svog života, a u meni će i on takav zasigurno imati iskrenog prijatelja. Siguran sam da su i njene želje za mene iste ili vrlo slične.
Autor poznat redakciji
