Trebalo je da znam bolje. Znate kako kažu – ne gradi se sreća na tuđoj nesreći? Meni se čini da to baš i nije tačno, jer svako sreću na nečijoj nesreći izgradi. Eto ja na primer. Prevario je devojku sa mnom, ne jednom, ali je odbijao da kaže da me vara sa njom. “Ne varam je, ovo je mnogo veće od toga. Zaljubio sam se, Bojana.” Baš tako, nije preljuba, nego ljubav.
Po njegovoj iskrivljenoj slici sveta, naša paralelna veza nije bila preljuba nego ljubav. A onda ju je verio. Počeli su da žive zajedno. Ona ne zna za mene. Ne zna ništa. A ne znam više ni ja.
Trebalo je da znam bolje. Da se ne naljutim na sestru kad me pita: kakav ste to par kad nigde ne izlazite, sastajete se samo kod tebe u stanu? Zašto te lepo ne izvede na večeru, u bioskop, ne znam? A ja bih se odmah nadurila ili razgalamila kako nisam ja ker da me izvodi napolje, kako je to strast, nemamo mi vremena za te pomodarske gluposti, za trošenje novca u ime ljubavi.
Muka mi je od mene same. Trebalo je da znam bolje. Da se te iste večeri, posle ispovedanja ljubavi i istine kako je u dugoj vezi koja se raspada, lepo okrenem na drugu stranu i kažem: ajde ti, momče, lepo napolje. Da ga nisam zagrlila i rekla kako razumem (?!), kako sam se i ja mnogo zaljubila i kako ćemo naći neki izlaz. U stvari, izlaz je našao samo on.
Počelo je bezazleno, sitnim peckanjem i raspravom oko društvenih mreža. Pitala sam ga zašto je opet objavio sliku s njom, i to baš tog dana kad treba da se vidimo, kad nam je četiri meseca kako smo zajedno, kad sam htela kao lujka da ga dočekam sa večerom, svećama, u donjem vešu?
Odbranu je načeo sa “maco, izvini, znaš kakva je ona sa tim fotkanjem?”, pa nastavio u standardnom fazonu da je ogovara, jer ga “samo ja razumem” i smekšao me – tek da dobije sve ono što sam prethodno obećala.
Dok je bio u kupatilu stigla mu je poruka kako je najdivniji dečko na svetu. Otvorila sam i videla sve – ljubav, zaljubljenost, sreću. Nigde nije bilo te veštice koja ga je smarala, mamine i tatine ćerke koja ga je pritiskala da se venčaju, samo “leptirići i cveće” u dugoj vezi procvetaloj.
Nisam ni znala da posedujem moć da osetim toliki bes – kad je pokuljalo iz mene. Sad sam ja bila ta veštica o kojoj je pričao, aždaja pred kojom se jadni princ sklanja u šumu kod voljene, bolje i pune razumevanja seljančice, oštrokonđa koja zvoca i zamera, koja urla: pa ti nju nikada nisi ni mislio da ostaviš?!
Moj tužni princ – kako se samo uživeo u tu ulogu neshvaćenog! – pokupio je svoje stvari u tišini i rekao: javi mi se kad se smiriš.
Javi mi se kad se smiriš.
Ja da se javim njemu, kad se ja smirim.
Jer on je smiren, pogođen i povređen u ovoj situaciji. Ja sam kriva. Odgovornost je na meni. Bilo je sve tako idilično, a ja sam odlučila da pokvarim “bezrazložnom ljubomorom” kad odlično znam da “on to mora tako”, da se “ona ne naljuti”.
Bes i ljutina su me držali danima, nisam želela da ga pozovem. A onda je počelo ono drugo osećanje da izranja. Tihi bol i upozorenje negde iznutra: možda si pogrešila, možda je on ipak u pravu, zar ovakvu ljubav da odbaciš zbog gluposti, a šta ako se nikad ne vrati?
“A šta ako se nikad ne vrati, ako je gotovo?”
Kao svrdlo kroz meko meso burgijala je ova misao u mojoj glavi. Razum je govorio jedno, ali rupa koju je u meni kopao taj crv bila je iz dana u dana sve dublja i dublja.
U nekom stepenu dubokog mraka pridružila im se još jedna svrdlo-misao: a šta ako zauvek ostaneš sama? E nju više nisam mogla da pustim da ide dublje! Rezak bol sam odlučila da zamenim pozivom na poznati broj.
Odzovnilo je do kraja.
Ma javiće se.
Zovem ponovo – zvoni do kraja.
Javiće se, rekao je: “javi mi se kad se smiriš”.
Evo, smirila sam se, volim te, izvini, ‘ajde dođi večeras.
Ali telefon i treći put odzvoni do kraja.
Obukla sam se i otišla na posao. Ceo dan je prošao – a on nije pozvao.
Uveče, u 21h i 37 minuta, na društvenoj mreži Fejsbuk objavljena je fotografija prstena na ruci.
Napad panike, nervni slom? Sve se saželo u jedan simptom: prsti su kao po tuđoj komandi otkucali poruku: “Čestitam”.
Legla sam da spavam.
U 2h ujutro, u naše vreme, ono kad je rado dolazio u moj stan, umesto zvona na vratima zasvetleo mi je ekran. “Hvala ti. Bolje je ovako.”
Za koga bolje, prinče neshvaćeni? Za koga bolje, mamlaze?!
Mesecima sam ponavljala to pitanje sebi samoj, u svakoj pauzi od života, od posla, od svega. Zaposelo me je to malo, malecno: za koga bolje? A odgovor nije stizao.
Imala sam osećaj da su mi se svi organi izvrnuli naopčake, da krv teče suprotno, da mi je mozak na autopilotu i da je sve pod komandom tog pitanja: za koga bolje, majke ti? Raspadam se.
A onda sam jednog dana usred velikog tržnog centra ugledala trudnu ženu.
Verenu, nasmejanu, bezbrižnu, nesvesnu – jer “nije ovo preljuba, Bojana, već ljubav”.
Ženu koja će da rodi dete lažovu i budali.
Za koga bolje?
Za mene sigurno jeste.
