Ne moramo da raskinemo, ponavlja. Lepo nam je ovako, ubeđuje.

Za početak, nisam klinac. Nemam ja, što bi se reklo u pesmi, onih 18 godina pa da se sad kao tu nešto patim. Čovek od 29, u vezi dve godine, planiranja, čuda, ideje, susreti, “da sačekamo još malo”, da sačekamo – i sad kad su se sve kockice složile, ona kaže: bolje nemoj.

Veza na daljinu, svi oduvek govore kako je to model osuđen na propast. Može da potraje neki mesec, dok ima još energije, entuzijazma i novca za idi tamo, dođi ovamo, ali mi smo prkosili svim silama gravitacije i pretpostavki i modernog shvatanja ljubavi i veze. Mi se volimo, mi smo drugačiji – tako je rekla Jelena kad je odlazila.

Pa sam poverovao.

Opet, nisam bio klinac, već sam radio, živeo odvojeno od mojih, ona je otišla na master u drugi grad. “Ne može taj majstor u Beogradu, nego baš Novi Sad?” – pitao me je deda. “Kako, bre, to vodite ljubav, na to sokoćalo? Pipkaš staklo umesto devojku!” – vrteo bi glavom kad god me vidi da se smeškam s telefonom u rukama.

Objasni ti đedu od 80 ljeta šta je ljubav preko žice – al’ bez žice.

U Wi-Fi doba kad su prekinute žice, izgleda da su prekinute i veze. Iako svi kažu kako imamo million kanala za komunikaciju, nikad više ljudi nisu bili otuđeni. Nema povezanosti. Ali neće to tako biti s nama, mi smo drugačiji – i dalje vidim njene usne dok izgovaraju te jednostavne reči.

Foto: Pexels.com

I onda, posle silnih planiranja, razgovora, nedostajanja, kad kažem: Imam novosti, šef razmišlja da mi da premeštaj za Novi Sad, konačno možemo da počnemo da živimo zajedno. Da dođem ovog vikenda da se dogovorimo? – Dobijem poruku: Bolje nemoj, srećnija sam ovako.

Ovako?

Kako?

Da razmenjujemo gif-ove na Fejsu i Reels-e na Instagramu? Da mi šalje romantične stikere na Viberu i smeje se na moje glupe provale preko telefona u pola 11h uveče?

Da se viđamo jednom mesečno.

– Ima ona nekog – kaže mi onaj grozan glas iznutra – Čim vrda, da ti kažem ja.

Al’ neću da poverujem.

Rekla je: Ne moramo mi da raskinemo, samo, ne znam, što tako naglo to preseljenje, useljenje, zajednički život?

Naglo. Posle dve godine njoj je naglo.

A šta bi ti još čekala, Jelena?

Ne znam, da se malo sredim. Samo što sam odbranila master, tek sam počela da radim, mislim, nismo sigurni.

Kako nismo sigurni? Misliš, nisi sigurna? Imamo novac, možemo ovo zajednički.

Nije samo novac.

I tad shvatim, nije sigurna u MENE. Ja sam momak na stand by, po potrebi, na pola puta Beograd – Novi Sad, al’ nedovoljno – za zajednički stan, dom, život.

Srećnija je ovako.

Ne moramo da raskinemo, ponavlja. Lepo nam je ovako, ubeđuje.

Ali meni “ovako” nije dovoljno, ja “ovako” nisam srećniji. Kao što nisam bio ni kad je rekla: to je samo na godinu dana, možemo mi to, pa ćemo posle.

Kad posle, Jelena?

Neće biti posle, kasnije, kad sad nisi sigurna, nikad nećeš ni biti.

Nemoj da si nakraj srca, nije sve crno-belo, ili-ili.

Ali jeste. Kad je ljubav u pitanju jeste. Ili me voliš ili me ne voliš.

Posle je nalupetala nešto, kao stisli me moji da se ženim, hoću da je kontrolišem, da joj ne verujem više, sputavam je da raste, da to nije ljubav nego opsesija – kao da je umesto moje Jelene neka glumica nasnimila glasovnu poruku pa priča nekom drugom, a ne meni. Odjednom sve ono što je za mene bilo stvarno nije više bilo istinito.

Nikad nisam razumeo onu frazu – okrenuo ti se svet naglavačke. Mislio sam, to je za klinke, tinejdžerke koje ne shvataju rasplesanu igru hormona i emocija, kad ono, u 29. na samom pragu tridesetih, sa uspešnom karijerom i samozadovoljnim stavom u životu – ispadoh ja zaljubljena tinejdžerka.

– Ok, Jelena, poruka primljena. – rekao sam na kraju. – Hajde da napravimo da budeš srećnija.

– Je l’ može sve da ostane isto.

– Ne može.

– Pa znači, raskidaš.

– Ne raskidam, raskidamo. Pola ti, pola ja. Kao i dosad.