Jesam. I ja sam jedno od miliona dece koje je odraslo uz ljutu mamu. Od vikanja na mene što sam se zalila mlekom za vreme doručka, do udaranja po guzi zato što “drsko odgovaram” i povlačenja ruke toliko snažno da bi mi ostale modrice.
Ne mogu da kažem da je bila zlostavljač. Bila je samo ljuta mama. Ljuta na situaciju u kojoj se našla. Po čitav dan na poslu, kod kuće je čekaju obaveze, deca koja se noću bude, a pomoći niotkuda.
Ljuta na ono u šta joj se život pretvorio
A bolelo me je. I bilo mi je teško. I zbog svega toga je veliki deo mog detinjstva i tinejdžerskih dana bio obojen negativnošću, slabim samopoštovanjem ili jednostavno besom koji sam ispoljavala van kuće.
Jer u kući nisam smela.
A danas? Verovali ili ne, danas je razumem. Razumem je 100%. Jer i sama imam decu.
Decu koja ne spavaju, decu koja ne jedu, decu koja ne slušaju baš onda kad mi je najpotrebnije da poslušaju iz prve. I zato što sam usamljena, veći deo dana. I zato što, sad me osudite, ali zato što je majčinstvo TEŠKO. Teško je ostati uvek vedar, radostan, pozitivan, pun razumevanja za decu, koja to, ako ćemo iskreno – zaslužuju.
Jednom kada bes krene, teško ga je zaustaviti. Mnogo je lakše prepustiti mu se, dozvoliti bujici ljutnje da iskulja iz vas. Već sam doživela više puta da ta ljutnja u meni nađe svoj put da ispliva na površinu i iskali se na mojoj deci.
Ali ne dam više. Ne obećavam da će uspeti svaki put. Ali obećavam da ću uložiti svu svoju mentalnu snagu da uspe. Jer sam ja bila jednom to dete. Ja sam živela to. I ne želim da to žive i moja deca. Nijedno dete na svetu to ne zaslužuje.
I da. Moja mama bila je dobra mama. Spremala nam je zdrave obroke, vodila nas na treninge i u park skoro svakog dana. Znala je šta volimo i trudila se da nam to priušti.
Čitala nam je priče, pozivala naše drugare u goste i stvarno se dobro brinula o nama. Iz detinjstva nosim i divne uspomene nas dve kako se zajedno smejemo, pijemo toplu čokoladu, slažemo slagalicu, igramo Uno karte. Osećala sam da sam voljena. Iskreno i duboko.
I ne krivim je. Opraštam joj. Volim je bez obzira na sve – do neba i nazad. Ali ne želim da budem kao ona.
Lako je dozvoliti ljutnji da vas obuzme. U tim trenucima, kad vičete, osećate i nekakvo olakšanje. Ali to znači samo jedno, mame. Da nam treba pomoć. Ne možemo taj bes držati ni u sebi jer ni to nije rešenje. Nakuplja se, pa pre ili kasnije iskulja, a porodica trpi. Moramo TRAŽITI pomoć. Od mame, od muža, od drugarice. Od stručnjaka.
Nemojte živeti u tom besu, Nemojte dozvoliti da vaša deca žive u tome.
Vaše dete zaslužuje najbolju verziju mame.
I šta god je potrebno da uradite da bi to i dobili, vredi. Ako je potrebno da ostanu sat ili dva duže u vrtiću, vredi. Ako je potrebno da odete negde na dva ili tri dana bez njih, vredi. Ako je potrebno da sat vremena dnevno ćaskate s drugaricom ili gledate seriju koja vas opušta, VREDI.
Tačno je da nemamo svi baka-servis ili mogućnost da jednostavno nestanemo na ceo vikend. Ali možemo pronaći male stvari koje bi nam popravile dan.
Ja sam odrasla sa ljutom mamom. I odbijam da moja deca odrastu tako. Ne dozvolite ni vi.
