Nigde se tako glasno kao kod nas ne govori o drugima. Nemam ja šta kome da se pravdam, otišla sam i to je to. Govorili su: to je ona što je ostavila decu. Pa eto, godine su prošle, deca su porasla i šta sad? Je l’ to baš toliko bilo važno? Niko neće da te pogleda ako se ne pobrineš za sebe.
Moja majka nije bila loša žena, ali nije bila ni svetica. Zapravo, po merilima ove palanke u kojoj sam odrasla, mogla je da se smesti samo u kalupe onih najgrđih imena. Da ne nabrajam sad. U svakom slučaju, meni je bila dobra mama. Bez nje ne bih opstala – a nije baš da je tajna koliko mi je bilo teško.
Nisam imala još ni deset godina kad su drugarice počele da me izbegavaju. Nikad nisam bila omiljena u društvu, ali nisam morala baš da strahujem hoću li sedeti sama u klupi ili da l’ ću imati s kim da se igram na odmoru. Tek na proleće, kad smo poskidali jakne i kad su kroz tanku majicu počele da mi se naziru grudi – niko nije hteo sa mnom da se vraća kući iz škole.
– One su samo ljubomorne, Jovana, zato što si lepa. – rekla je majka i nastavila odsečno da mi češlja kosu. Njena komplikovana prošlost tada je još bila zamršena kika za mene. Nisam znala kako i zbog čega, ali pokreti četke kroz gustu kosu kao da su govorili: mama je za ovo kriva.
Kasnije, kad se izbegavanje zagrlilo sa usputnim, kao slučajno dobačenim uvredama, počela sam polako sa sklapam slagalicu. U sedmom razredu se jedan Milovan iz osmog-dva nameračio na mene, gnjavio me po školskim hodnicima i ganjao na putu do kuće. Slatka si, dođi da te zagrlim, kako ti je mama, šta se praviš važna, ista si mamica, nisi ti baš toliko fina. Jednom me je pritisnuo uza zid sale za fizičko i pokušao da me poljubi. Sećam se da sam uspela samo nakratko da oslobodim koleno, da ga šutnem i otrgnem se. Danima su mi u glavi odzvanjale njegove ljute psovke u kojima je obećavao da će mi vratiti kad tad.
Mama je baš tog popodneva imala jednu od svojih migrena i nisam mogla ništa da joj kažem. A posle, nije više toliko ni bilo strašno, zar ne? Jedan dečak je hteo da poljubi jednu devojčicu, pa šta?
Trebalo je da prođu godine da shvatim šta se o nama u gradu priča, u stvari. Da sam dete iz drugog braka, da je moja majka rasturi-kuća, da je ostavila dva (muška!) deteta i pobegla s mojim ocem. Pa bar da je pobegla u drugi grad, nego samo tri naselja dalje. Ta moja braća i ja nikad nismo išli u istu školu, jer sam ja bila taman toliko mlađa da ih ne sustignem – kad sam bila u osnovnoj, oni su bili gimnazijalci, kad sam upisala gimnaziju, oni su otišli na fakultet. Sustigli su oni mene, tačnije – jedan od njih, mlađi, Stevan, koji je došao na maminu sahranu da mi kaže: umrla ti je majkaa? Zamisli sad da imaš pet godina. Tako je meni bilo.
Sveću nije zapalio.
***
S mamom nisam o tome razgovarala. Bila je oštra, zatvorena i kruta. Samo je jednom, kad je postojala opasnost da ostanem bez dečka koji mi se sviđa rekla: Je l’ se tebi on dopada? Šta te briga ko će šta reći! Ima devojku, njegova mama te ne voli, šta? To nije tvoj problem. Niko neće da te pogleda ako se sama ne pobrineš za sebe. Samo uzmi šta ti pripada. Reći ću ti jednog dana… Ne mogu još.
Jedan dan je došao slučajno, kada sam je presavijenu od bolova vozila do bolnice. Mrmljala je: nemoj da daš da umrem, nemoj da daš da umrem.
Mislila sam da se to meni moli, ali iste te večeri, upletena u neke silne cevčice na odeljenju intenzivne nege, postalo mi je jasno da se ipak obraćala nekom svom bogu u kog nikad nije verovala.
Nigde se tako glasno kao kod nas ne govori o drugima. Nemam ja šta kome da se pravdam, otišla sam i to je to. Govorili su: to je ona što je ostavila decu. Pa eto, godine su prošle, deca su porasla i šta sad? Je l’ to baš toliko bilo važno? Niko neće da te pogleda ako se ne pobrineš za sebe. Tako i ti, moja Jovana, sebe gledaj. Deca porastu, ljudi laju pa umuknu, samo duša ne prestaje da štuca. Je l’ mi žao? Žao mi je. Rekao je da će ubiti i mene i decu i tebe i sve što volim samo ako im jednom priđem. Šta je trebalo da uradim?
U napadu kašlja se ugušilo ovo zakasnelo pitanje: šta je trebalo da uradim?
Svaki put kad bi je neko pomenuo, setila bih se tog jauka-pitanja, njenog izgubljenog i već davno uteklog pogleda. Na njenom bdenju bilo je sašaptavanja, negde-negde kapnule bi tuđe reči poput lepka za slagalicu o mojoj majci. Ženi koja je ostavila dva muška deteta da rodi mene – devojčicu. Majci koja je znala da prođe pored školskog dvorišta u kom dečaci šutiraju loptu, a da ne pogleda preko ograde. Starici kojoj sude za svaku nedaću koja nas je posle snašla.
Kad su me udarila kola u drugom razredu dok sam vozila bicikl – to je bog kažnjava, govorili su.
Kad je tata doživeo infarkt u četrdesetoj i umro – pa kad je ostavila muža i decu, neka joj sad.
Kad sam imala dva pobačaja uzastopce – bog sve naplati, šteta što joj ćerka ispašta.
Niko nije znao zašto je otišla, ni zbog čega nije povela moju braću sa sobom. Ali njih to nije ni zanimalo, oni su se i dalje uporno s uzdahom pitali – kako je mogla da ih ostavi?
Nigde se tako glasno kao kod nas ne govori o drugima.
