Biti majka za mene je odluka koja se preispituje do najsitnijih detalja i nikako ne sme biti odluka koja se donosi jer “to tako treba”. Međutim, živimo u društvu koje od žena očekuje da se ponašaju prema određenim pravilima: udaš se, rodiš toliko i toliko dece i zauvek slušaš niz nekulturnih pitanja: kad će prinova, kad će drugo, je l’ planirate treće.
Da li odluku o materinstvu oblikuje lična sloboda izbora ili snažan uticaj društvenih normi i očekivanja?
Neću postati majka zbog vreme je, normalno je da svi to žele, šta čekaš, vidi kako tvoje drugarice jer je biti majka mnogo kompleksnija uloga od stereotipnih predstava koje često ograničavaju individualnost žene i njen izbor.
Preporučeno
Patrijarhalne strukture lako ignorišu lične granice žena i pravo na autonomiju u donošenju odluka o našim telima i životima.
Odluka o tome da li ćemo imati decu treba zauvek da ostane lična. Međutim, komentari poput šta čekaš, kad misliš da rodiš, impliciraju da je vrednost žene vezana isključivo za majčinstvo.
Očekivano, sve ovo prati i potpuno odsustvo srama jer ja stvarno ne znam kako neko ubedi sebe da je sasvim ok pitati: kad ćeš da rodiš?
Šta ako ne mogu? Šta ako ne želim? Šta ako jako, jako želim da moja materica ne bude tema na slavskom ručku?
Uvek neko o našim izborima ima mišljenje.
Ne želim da odgovorim na pitanje: šta čekaš?
Muka mi je od objašnjavanja zbog čega ja sada, u ovom trenutku, ne želim dete.
I muka mi je od: to sad kažeš, videćeš kad rodiš, sve se promeni.
Muka mi je od svakog komentara koji preispituje najličniju moguću odluku koja ne treba da se tiče nikog drugog osim mene (i mog partnera). Kao da je odsustvo želje za decom nedopustivo.
Uostalom, zašto žene koje nemaju decu ili zauvek ne žele da ih imaju stalno objašnjavaju sopstveni izbor?
Sad bih ja pričala o tome da je roditeljstvo i ekonomsko pitanje. Pisala bih i o jezivim uslovima u porodilištima koji me više plaše nego što mi bude želju da postanem majka. Pisala bih i o apsolutnoj slobodi žene da prednost da karijeri i ličnim potragama u odnosu na roditeljstvo. Ali osećam da, kao žena, stalno ili objašnjavam sopstvene izbore ili se nešto izvinjavam.
Pritisci o rađanju uključuju i termin biološki sat.
“Imaš 30, ne znam šta čekaš?”
Čekam da svi kolektivno bar prestanemo da govorimo biološki sat jer ukazuje da kao žene nešto nismo uradile kada treba i kako treba. Ukazuje i da o svom telu ne odlučujemo na osnovu ličnih potreba, želja i mogućnosti, već na osnovu sata koji nam visi oko vrata i bučno odbrojava koliko nam je još vremena ostalo do ostvarenja očekivanja seksističkog društva.
Žena koja mora ono što se od nje očekuje nije samo rodna uloga već i poželjna uloga u tom istom društvu. Ako već volite to moranje, hajde da se dogovorimo da žena mora da ima pravo na autonomiju u donošenju odluka o svom telu i životu.
Znam da će me nakon ovog teksta dočekati makar jedan komentar da sam razmažena i sebična, ali kako onda definišemo odluku da na svet donosimo život, a da za to nismo spremni ni finansijski ni psihički?
Taj kult požrtvovane žene koji se vekovima snažno neguje, a koji potencira da žena istrpi sve zarad majčinstva je odraz koliko život jedne žene nije bitan dokle god “ispunjava svoju svrhu”.
Ignorisaćemo akušersko nasilje, uslove u porodilištima, cene hrane i opreme za bebe, ignorisaćemo i uslove koje preduzetnice imaju tokom trudničkog i porodiljskog odsustva, kao i kašnjenje isplata tokom trudnčkog i porodiljskog, sve ćemo prećutati, osim da najglasnije osudimo ženu i kažemo da je sebična jer se brecnula da ne rodi kad je svet rekao da treba.
I svako “ne želim jer (pa se tu doda razlog po izboru)” ima nastavak: a kako je mogla tvoja majka, baka.
Zbog svega što su bake i majke morale, neke žene su bile glasnije, a neke žene su i danas glasne jer ne možemo ignorisati trenutni položaj žena.
Majka i baka se nisu pitale, naročito baka.
Bakin život, u debelo ukorenjenom patrijarhalnom društvu, nije bio bitan – bilo je bitno da rodi.
Baka je mogla jer je morala.
Baku je društvo vrednovalo isključivo na osnovu njenog reproduktivnog doprinosa.
Baka je iskusila ograničenja u obrazovanju, jer su patrijarhalne norme sprečavale žene da razvijaju svoje potencijale izvan tradicionalnih rodnih uloga.
Baka možda nije preživela.
Zaključiću da je imati dete ili nemati dete toliko lična odluka da u oba slučaja nema potrebe praviti mini takmičenja ko je bolji čovek i kome je ispravnija lista životnih prioriteta – dokle god smo u skladu sa tom odlukom.
