Nikom to nije bilo jasno zašto se Milanu, od svih službenica u lokalnoj pošti dopala baš ona. Nada je bila lepa devojka, ali uvek ozbiljna i po mišljenju mnogih – pa, baksuz. Nije teško bilo da ispadneš baksuz pored još tri uvek nasmejane kaćiperke s one strane šaltera.
Nada nije razumevala šta je to toliko smešno, pa da se toliko kliberiš. Nije shvatala šta je to toliko lepo i važno na licu pa da malo malo gvirneš u ogledalo i popravljaš karmin ili frizuru.
Ona je uvek nosila bluze sličnog kroja, suknje do kolena i kosu zategnutu u nisku punđu.
Baba-devojka. Tako su je prozvale dan pošto je napunila 23 godine. Njena je starija sestra već rodila drugo dete, brat se oženio i sve oči u selu su bile uprte u nju. Umesto da se uda, završila je kurs za daktilografkinju i zaposlila se u pošti.
Baba-devojka. Tako ju je prvo nazvala Vasa, njena tetka po ocu. „Je l’ ti, Nado, šta misliš ti, kad ćeš da se udaš, vreme leti!“ Sve tri najbolje drugarice su joj se udale te jeseni i ona bi jedina, sa blagim smeškom, svakog jutra sela na stari očev bicikl i vozila – od jednog sela do drugog, na posao u poštu.
Majka je negodovala, ocu nije bilo pravo, ali još se nije našao niko da je traži.
Noću, kad svi spavaju, ona je premeštala misli po svojoj glavi i zahvaljivala se nebu, nije više ni sama znala kome – baš na tome što je niko ne traži. Zarekla se, neće se udati kao sestra – za prvog gradskog momka koji je zaprosio od oca, a ni kao brat, koji je doveo u kuću protiv volje cele porodice, devojku iz siromašne kuće.
Još nam samo na sirotinju još sirotinje treba, rekao je otac, umesto blagoslova.
Milanu, sa druge strane, nije bilo važno ni ko je ni odakle je. Pored nje nije video ove druge što se smejulje i uspinju da ga usluže. Svi su znali „da mu je vreme“, pa su mu nudili Dunu Mirkovu, Radicu Jelinu, Jelu Jovanovu. On je hteo Nadu.
– Ja nemam nameru da te od oca tražim. Pitam tebe. Ako ti hoćeš, niko mi više nije bitan.
I ona je htela.
***
– Bože, tetka! Kakva revolucionarna ljubav!
– Tako je bilo. – rekla bi ozbiljno, ali oči bi joj se smešile.
Nije bilo puno toga u životu čemu se ona radovala. Prevalila je preko pleća pola 20. veka i načela 21. Svet se menjao, ljudi ratovali, deca odlazila, pa se vraćala. Umesto za stolom, porodica bi se sastajala ispred televizora, a onda kad je svako dobio manji televizor za sebe – svi su buljili u te telefone. Mrštila se, više nego obično, kad su unuku dali čudno ime, kad se unuka udala pre završenog fakulteta, što ne rađaju decu, šta čekaju. Pa se setila, jednog jutra, kako je i ona sama, isto tako nekad davno htela da živi kako ona hoće.
Milan je bio jedina nasmejana konstanta u tom mračnom i namrštenom svetu.
– Ja nemam nameru da te od oca tražim. Pitam tebe. Ako ti hoćeš, niko mi više nije bitan.
– Ja hoću da živim kako ja hoću. Ne da mi ti kažeš šta ja želim, šta ću da obučem, šta ću da kuvam.
– Meni to i ne treba. Ako ti hoćeš mene, ja hoću tebe.
Znala je Nada kako to spolja izgleda. Došlo bi do nje, ta sitna šuškanja i sašaptavanja da se „Milan iza Nadine suknje krije“. Niko nije znao to kako je njena suknja, najobičnijeg mogućeg kroja i štofa, bila paravan za neshvatljivu ljubav. Onu sa „volim te“ sakrivenom u „skuvao sam ti kafu“ ili „ispeglala sam ti plavu košulju, ona ti najlepše stoji“.
Nije volela o tome da priča, šta je i kako je kod njih u kući. Jednom samo, kad je bratanica rekla da „nema izbora“ i da ne može da se uda za kog ona hoće – ispričala joj je priču o Milanu što je svakog dana dolazio u poštu da kupi jednu poštansku marku.
– Dok je skupio hrabrost da me pita da prošetamo, skupio je 33 poštanske markice. Dolazio je svakog jutra. Dobro jutro, kaže. Pa me pogleda, pa brzo u novčanik. Mogu li da dobijem jednu poštansku markicu? Dolazio je svakoga dana i ja sam bila sigurna da ima devojku negde daleko, čim svaki dan nešto šalje. A on…
– A on?
– On je pisao pisma meni.
