Oduvek sam znala da imam sreću, al’ baš da stane u narodnu poslovicu – nisam.
Filmski zaplet – krenula žena u prodavnicu, okliznula se na led, pa glavom udarila u ivicu stepenika? Scenario za običnu sredu prepodne – može?
– Alo, nemoj da brineš, sve je u redu, zaista.
– Šta se desilo, je l’ te mnogo boli?
– Sve je u redu, stvarno. Nosila sam tvoju kapu, spasio si me.
Sa druge strane tišina, nije mu smešno.
– Nisam pala u nesvest, nemam mučnine, to je samo posekotina. Jedino što moram na ušivanje.
– Udarila si glavu, nije samo posekotina – zbog ozbiljnosti u njegovom glasu shvatam da moram malo bolje da se šalim.
– A ti kažeš tvrdoglava sam. Vidiš da je dobro što sam tvrdoglava.
Eto šta vam bračna simbioza: ja udarila glavu, a on ostao bez smisla za humor.
Pročitala sam nedavno baš ovde na Loli komentar: “život je mnogo više od romantičnih pesmuljaka koje objavljujete. Nije sve propala ljubav i neoprano suđe.”
Znate šta? Žena je u pravu, ali samo zato što ne živi svoj romantični pesmuljak.
Ja sam, na primer, sada i zvanično hodajuća definicija nerealnog optimizma i svakodnevne romantike. “Ništa se ružno meni neće dogoditi”, promenilo se za manje od sekunde kad su mi noge krenule uvis, a glava tresnula o ivicu stepenika. Mada, s obzirom na to da sedim sa zavojem oko glave i ovo pišem – veća odbrana nerealnog optimizma ne postoji.
Žmu sa nevoljnim odobravanjem sluša kako pričam – stavila sam njegovu kapu, požurila u prodavnicu i pala. Ali znate, da nije bilo te kape, ko zna šta bi bilo. Spasio mi je život na daljinu.
– Dobro si prošla, dete – kaže medicinska sestra – Imala si sreću.
Imala sam sreću, kaže, a ja se setim onog: Rodi me, majko, srećnu, pa me baci na đubre. Uvek sam pravila razliku između onog “imati sreću” i “biti srećan”. Poznavala sam mnoge ljude što imaju sreću, a idu kroz život smrknuti. Meni je nekako uvek bilo važnije ovo drugo: da sam srećna. Biti srećan, to je kad znaš da imaš sreću, kad si svestan životne radosti u sebi. Biti srećan čak i kad se čini da sreću nemaš.
Zbog toga valjda i pišem još jedan romantični pesmuljak, i to o tome kako me je jedna vunena kapa spasila veće povrede.
– Koliko puta sam ti rekao da usporiš malo? – pita Žmu i ne čeka odgovor. Jasno je: previše puta u poslednje vreme. – Gde žuriš? I nemoj sad od ovog da napraviš ljubavnu priču, znaš?
– Sve je priča, Žmu, valjda si dosad to shvatio.
U danima oporavka, konačno sam imala vremena da razmislim o tome kako je moja priča dobila ubrzanje. Da li je istina da mora nešto da ti se desi da se stvarno probudiš? Da preuzmeš odgovornost za sva ona obećanja koja sebi daješ? Da ćeš biti bolji? Da ćeš više učiti i bolje se organizovati? Da ćeš usporiti i stvarno disati? Da se nećeš bojati da stvarno živiš?
Sa strane posmatrano: ništa epohalno se zapravo nije desilo. Nije mi prolazio život pred očima, nisam plakala, nisam se uplašila krvi, nisam stisla zube dok su me ušivali. Slušala sam hirurga kako pevuši neki bluz i bila tu – prisutna.
– Imali ste sreću – kaže i to je četvrti put da to čujem za sat vremena.
– Znam. Nosila sam kapu.
Tako je jedne naizgled obične smrznute srede počeo da se topi strah.
Život sam ogrnula u poslovicu. (Ljubavnu, ako baš hoćete).
