Nikad je nije udario tako da se vidi. Zapravo, nikad nije podigao ruku na nju. Ali joj je duša bila sva u modricama.
Spolja gledano, oni su bili savršen par. Skladan i na mestu. On uvek govorljiv, duhovit i pun odgovora na postavljena i nepostavljena pitanja. Ona – nasmejana i tiha, osim kad treba glasnijim smehom ispratiti njegove šale. Vremenom, videla sam da joj nije baš sve smešno. Da nešto u tom savršenom svetu ipak nije „na mestu” prepoznala sam u njenom upornom smehu. Bili su daleko od sklada.
No, ko sam ja da „od spolja” procenjujem i mislim? Tako sam i prestala da obraćam pažnju na njih dvoje na sve češćim prijateljskim okupljanjima. Dok je jedanput nisam slučajno srela u prodavnici. Stajala je udubljena u izbor mesa, prava a nekako povijena i zgrčena. Cimnula se na moj pozdrav i na jedan kratak trenutak sam je videla. Nju. Kakva je bez njega. Ono što je od nje napravio, a ne kakva je u stvari. U tom pogledu videla sam sve modrice, sve nedovoljno slane ručkove, nedovoljno lepo ispeglane košulje, nedovoljno očišćene cipele, nedovoljno dobru decu, nedovoljno originalne ideje, nedovoljno brzo mešanje kukovima u krevetu, nedovoljno oribano kupatilo, nedovoljno izdinstano meso.
– Hej, zdravo. Evo, biram neki dobar komad mesa. On baš voli kad ga JA začinim i izdinstam. – pa prepoznatljiv osmeh sa akcentom na ovo JA. Kao da se na pominjanje Njega ponovo navlači ono lice – za svet i samu sebe.
Izvukla sam se iz kandži njene odglumljene sreće i pojurila na ulicu. Usput, sve sam videla. JA izdinstam, a On je srećan. Kao da je to vrhunac njenih moći. Dinstanje dobrog komada mesa ili njegova sreća, svejedno.
Poskidala sam im maske i bolje ih pogledala. Spolja gledano, oni su bili savršen par, ali samo na površini. Nisu bili usklađeni u svojim lagarijama (godinama nisu uspeli da usklade svoje laži). On uvek brbljiv – da mu neko ne upadne u reč, napadno je pričao svima već poznate viceve (i prvi se na njih smejao), uvek najpametniji, o kojoj god temi da se govori, iako je poslednji put pročitao „Tri praseta” u prvom osnovne. Ona – uvek usta iskrivljenih u osmeh (kao da je i taj osmeh kriv za nešto), tiha, jer – šta ona zna bolje od njega?! – glasna kad se smeje njegovim glupostima – jer kako bi ljudi znali da je ona dobra supruga?
U početku je bilo sve da bi On znao da je ona dobra supruga, žena, domaćica, majka. A onda je shvatila da on to nikad neće znati. Da ona to nikad neće biti. Da je sve njeno nedovoljno. Onda joj je preostalo da svi ostali to ne vide. Njenu nedovoljnost ili njihov nesklad, svejedno. Kad bi se slučajno videlo – opet bi ona bila kriva.
Da je u svemu njena krivica, a da se On TOLIKO trudi, shvatila je kad je počeo da joj objašnjava kako i nešto sa njenom porodicom nije u redu. Majka je ovakva, otac je ovakav, sestra – bez komentara. Cela familija joj je čudna, to je na poslednjoj svadbi video. A je l’ videla ona kakvo je njegovo slavno poreklo?! Treba da je srećna što je baš nju izabrao! Od svih – a mogao je da bira, eeeej! – on je izabrao nju!
U početku, tad kad je izabrao BAŠ nju, nikom nije bilo jasno šta će ona s njim. Bili su dva sveta koja je on približio komplimentima, laskanjem, sitnim poklonima i krupnim životnim ispovedanjima. Upecao je na dobrotu, na „ti si me spasila” fazon. A na šta žena može najlakše da padne? Da bude spašena ili da spasi svog princa na belom konju. Kao i u svakoj modernoj priči koja počinje laganjem i u ovoj je od princa ostao samo konj.
Komplimenti su se ogulili do podsmeha: „Bolje da čitaš neki kuvar nego te tvoje romane! Svakog dana jedem bljutave splačine!” Umeo je to da kaže bez stida dok gleda (i jede!) sedamnaest postavljenih đakonija na stolu.
„Malo si mi se opustila, maco, kakvo je to salo na bokovima? Kad bi malo vrcnula da nešto po kući uradiš umesto što gubiš vreme na tom Internetu!” – Otromboljenog stomaka bi joj štipao kosti i provocirao.
„Ovaj tvoj opet dobio trojku iz matematike! Dobro, bre, je l’ radiš ti s ovom decom nešto ili se samo zevzečite dok ja krvavo radim za vas?!” – A radio je običan kancelarijski posao i više vremena provodio na pauzi no na radnom mestu, dok je ona žurila kući iz noćne smene u bolnici da izdinsta meso.
Najjače osude je imao za promiskuitetne medicinske sestre, čekao je skriven na bolničkom parkingu i pratio po gradu. Iako je nikad nije „uhvatio na delu”, uvrede je preventivno servirao uz jutarnju kafu ili posle nekog njenog (retkog) orgazma.
Nikad je nije udario tako da se vidi. Zapravo, nikad nije podigao ruku na nju. Ali joj je duša bila sva u modricama.
Kada smo se videli poslednji put na jednoj slavi, shvatila sam: njih dvoje nisu jedan od onih parova koji će završiti na stranicama crne hronike, iako uporno, iz dana u dan, čine zločin. On ubija nju, ona krivi usta u osmeh. Nedovoljno hrabra da ode. Dovoljno izmalipunisana da veruje da razloga za odlazak i nema.
Pa on je nikada nije ni udario!
