Danima ti šljašti u glavi od novogodišnje nazovi euforije na Fejsbuku. Od kratke suknje prve komšinice ti se čini da čuješ i narodnjake uz koje je razvukla osmeh i dekolte na fotografiji. Posle ti bude krivo što si to pomislio kad ti pošalje rimovanu poruku sa najlepšim željama u 2018. Jedeš rusku salatu za užinu i pitaš se: Deda Mraze, jesi l’ ti to skrenuo sa staze?
Nije lepo, opominješ se, nije lepo da uđeš u novu godinu sa ironijom i sarkazmom. Ljudi vole da se provesele. Hleba i igara – fazon. Samo što taj „novogodišnji hleb“ opasno košta. Al’ ovo nije priča o tome.
Ovo je priča o tome koliko svi preko cele godine blistamo na Fejsbuku poput novogodišnje jelke. Šljaštimo i blještimo da bismo zasijali kao zvezda na vrhu kad dođe taj 31. decembar. I nije važno jesmo li u elitnom hotelu, u eminentnom restoranu ili u trpezariji dobrih prijatelja, tik uz kuhinju i šerpe. Ne. Važno je da smo na Fejsbuku. Zagrljeni, nasmejani, sa šljokicama, irvasovim rogovima, vilenjačkim kapama, pored jelke u dve ili sto nijansi, i naravno Džeja.
Jer – kako bi nam poverovali da nismo, slučajno, u prethodnoj godini ostali?
U eri pre Fejsbuka Nova godina se čekala. Kao nešto što vredi sačekati. Kao nova prilika. Kao mnoštvo novih prilika. Kao obećanje da ćemo biti zdraviji. Kao obećanje da će nas ON više voleti. Kao mogućnost da se zaljubimo. Da nas neko poznat poljubi u ponoć. Da nas neko stran poljubi u ponoć. Da ostanemo duže u gradu. Da se u zoru, promrzlih prstiju i želja, vraćamo kući i poput Skrudža pomahnitalo svakom prolazniku vičemo „Srećna Nova godina! Sve najbolje!“
U to „sve najbolje“ stalo bi sve: i ona želja koja te drži daleko od lekara i ona koja te drži blizu onog kog voliš. Svaki put bismo istu želju osetili – i to je ono što joj je dalo krila i moć da se ostvari. Nije bila prazna. Nije bila u stihu. Nije bila nalepnica na Viberu.
U eri pre Fejsbuka u ponoć je bilo nemoguće pozvati bilo koga telefonom. A kada zazvoni – to je bila sedmica na lotou. Radovali smo se glasu sa druge strane, koji bi se ubrzo nakon prepoznavanja pretvorio u dvoglas: „Srećna Nova godina, da vam se sve želje ostvare!“ U ovoj eri ti stižu stihovane poruke i fotografije sa mudrim citatima dok se spremaš za doček. U jednoj piše: „Večeras će biti teško poslati ti poruku, pa ti zato šaljem unapred!“
Stvarno? Šta je to teško u doba Interneta? Šta je to tako loše u strpljenju? Šta je to tako nezgodno u iščekivanju, pa trčiš deset sati unapred da čestitaš nekome Novu godinu? Ne, nekome – svima. Sediš kod kuće, 31. je decembar i šalješ ljudima istu novogodišnju čestitku. A u njoj nema ni T od tebe. Samo ta tri tastera. Copy, paste, enter! Prosledi. Prosledi. Prosledi.
Želje ne rade na brzinu, a posebno ne na Fejsbuk – pogon. Hoćeš da se tvom prijatelju, majci ili sestri ostvari želja? Onda budi želja! Budi budan, svake misli svestan. Ako nije pored tebe, a ti lepo, u svojim mislima, zagrli čoveka. Poželi mu ono što nema a želi, zamisli ga s osmehom – kao da se želja već ostvarila. I tek onda pritisni enter. To je lepše nego da ležiš na kauču i mamuran čitaš statuse na Fejsu o tome koliko je televizijski novogodišnji program bio smešan.
Ako slaviš novi početak: slavi ga, kako deca kažu, stvarnički. Sa iskrenom verom da će se nešto promeniti. Da ćeš se ti promeniti. Da ćeš biti bolji čovek. Da ćeš sebi svakog dana obezbediti širi osmeh, manje brige i više radosti. Da ćeš se smejati svaki put kad umesto 2018. napišeš 2017. u rokovniku ili školskoj svesci. Da ćeš se setiti da već jesi srećan – ako si zdrav i ako su svi koje voliš zdravi. Da ćeš se setiti da neprestano želiš stvarne želje i da ih svakog dana pomalo ostvaruješ.
Da 2019. stvarno čekaš drugačiji i bolji. Da je stvarno čekaš zagrljen željama, a ne da razočaran ispraćaš 2018. Uz Fejsbuk, stikere i poruke u stihu. Ne staje sve u Fejsbuk status da je ovo prazna knjiga od 356 stranica koju treba da ispišete. Neke stvari se ipak dešavaju u ovom svetu. Dozvolite im da se stvarno dese.
