Smirilo se. Gotovi su manje više svi blagdani, nova godina, petarde i prežderavanje.
Ove godine bit će 10 godina da radim kao fitness instruktorica grupnih programa u dva renomirana zagrebačka fitness centra. U međuvremenu radila sam u još njih nekoliko i malo je reći da sam se nagledala zbilja svega. I naslušala.
Hej, ti! Da, baš ti. Ti što misliš da nema šanse da se tebi obraćam. Baš ti, što ti je privukao pažnju ovaj naslov. Da te pitam nešto.
U moru novogošnji želja (čitaj teških fraza i klišea) odlučili smo izdvojiti one najiskrenije, u smislu – najrelističnije, za sve one koji znaju da “nova godina, novi ja” stav ne ide baš tako lako i glatko kako često zamislimo.
Čitajući predivnu biografiju predivnog čovjeka Bekima Fehmiua naišao sam na jedan citat Stefana Zwiega, kojeg je Bekim izvukao kako bi opisao koliko je suludo bilo ono predratno doba kasnih osamdesetih godina prošlog stoljeća.
Ako do sada niste primetili, barem preko objava na Fejsbuku, trapavim snežnim koracima približava nam se Nova godina.
Nova godina, šta je to?
U ovo vreme, prošle godine, mogla sam da se zakunem da znam ko sam, šta želim i ko je čovek pored kojeg ću provesti ostatak svog života. Danas, dvanaest meseci kasnije, sigurna sam da je ponovo decembar.
Sediš kod kuće, 31. je decembar i šalješ ljudima istu novogodišnju čestitku. A u njoj nema ni T od tebe. Samo ta tri tastera. Copy, paste, enter! Prosledi. Prosledi. Prosledi.
Kažu: “Najluđa noć u godini”, “Veselje teče u potocima”, “Dočekaj novu godinu”… Ne znam koji me dio koje rečenice više smeta jer nema veze s mozgom, ni u teoriji ni u praksi.
