– O ljubavi… – ne naročito svečano izgovara profesor i njegov ton potpiruje žamor, blago komešanje i očito, nedovoljno obuzdano negodovanje studenata te ozbiljnog lica nešto glasnije dodaje: Najveći mislioci svih vremena dotakli su je rečju; dakle, uvažene kolege, imate čast! Pera u šake.
Hitro i zvučno utiskuje dve kopče na preklopu svoje smeđe torbe, i nakon poznatog nam klimanja glavom koje bi lagodno moglo da se prevede u „unapred hvala“ napušta amfiteatar. Rasplamsano nezadovoljstvo preliva se kroz prozivke, kolutanje očima i treskovito sklapanje svezaka.
– Čini se da ljubav baš i nije u modi…? – osvrćući se podsmešljivo oko sebe, primećuje Trša. Posmatram ih zamišljena.
Ljubav.
Moj najveći strah.
Sve dok me na jednom ramenu nije dočekao spokoj.
Dok ostali užurbano napuštaju redove, on seda kraj mene spokojno i prećutno mi pruža isceljujuće rame pa spuštam glavu i grlim negovu ruku. Za druge je nastava završena. Mi smo uvek na početku.
– A kad smo kod pisanja… Gledaj da ne preteruješ sa popisom svih tih mojih osobina kojima si očarana! Moglo bi da mi bude neprijatno pred kolegama.
Visoki zidovi hale razmeću se ehom mog smeha dok prstima napadam neposlušne pramenove obožavane frizure a on se kikoće kao dečak i brani se, najzad, zagrljajem; zavlačim mu se pod raskopčanu jaknu i grlimo se dugo, sanjivo, ukalupljeno.
Šapućem mu, najednom, da bih zapravo pisala o dedi. U subotu proslavljamo njegov rođendan, pa, eto…
Premda se na poznajemo dugo, on razume i okreće svoje radoznalo lice ka meni pa mi detinje molećivo kaže da toliko želi da ga upozna… Dedu – junaka koji je spasio jedno detinjstvo, ljubavlju prkoseći imaginarnim listama na kojima je, moglo bi se nekome učiniti, popis onoga čega sam lišena bio mnogo duži od popisa onoga što mi je dato. Svaku pretnju koja je nagoveštavala prizvuk praznine, deda je zastrašio otiskom svog prisustva. Uspomene su mi svetle, neokrnjene i u maslinasto zelenoj boji sa malim srećnim žutim mrljama. Кao šarenice u dedinim ponosnim očima.
Da. Pisaću o dedi.
Subota se prosula po naselju koje je toplinom pokrivalo najlepše trenutke mog detinjstva. Deda je na pijaci i pažljivo bira jabuke. Nepogrešivo najslađe! Svoju tajnu je davno podelio sa mnom – on ne bira plodove već lica iza pletenih korpi.
Čekamo ga.
Tup… Tup… Tak! … Tup… Tup… Tak! Gotovo da ne dišemo odbrojavajući sekunde nalik na one koje ispaljivanje vatrometa dele od čarolije rasute po čitavom svemiru. Veliki helijumski baloni, jedini odvažno i tvrdoglavo paraju tišinu.
Tup… Tup… Tak! – se približava, sasvim je tu; vrata stidljivo škripe i najzad, meka svetlost baca svoju mrežu na super-heroja čiji se plašt vijori već punih sedam decenija i godinu više! Odnedavno mu je oslonac štap, na kome sada, kao i uvek u prvom trenutku zamišljam ptičicu Lolu, nad točkom za koji su joj drvena krila vezana pri dnu dečačkog štapa koji mali Bogi optrčavajući razvučene granice detinjstva, gura, osećajući da i sam leti! Lola je sletela već sa prvim dedinim pričama iz detinjstva a ja sam joj, posadivši je na crtež koji je uramljen, okačio tik uz bakinu sliku, darovala nezaborav.
Ushićeno stežem Tršinu šaku. “Srećan rođendan, deda!” vičem glasom i radosnicom na rubu oka dok mama i Branko pljeskaju dlanovima, a oči im se osmehuju silnije nego usne, istovetno – dobrodušno i duboko.
“Deco…” treperi dedin glas, nekako zvanično, kao uvod u nešto istinski važno što će nam otkriti i mi zastajemo, osluškujemo blago pridignutih obrva ali, on ne govori ništa već, oslonivši štap na vrata, svečano širi ruke i sklapa oči pa nas grli dugo, a njegov je zagrljaj uvek muzika od koje nam tajanstvene dubine zaneseno plešu!
…Teče još jedan od živih razgovora koji između Branka i mame istina, zadivljujuće retko prestaju, dok uobičajeno udruženi sklanjaju posuđe sa stola. Deda i ja, na primer, umemo da ćutimo, udruženi, jednako živo i poletno, primetiće Trša. Ćutke, ja posmatram njega a on igru srebrnkastih balona. Pre nego što ustanem da brojevima zamenim mesta, prisećam se svog rođendana . Tada je u jednom luckastom trenutku prišao mojim svetlucavim balonima i promenio im mesta pa je sada broj jedan bio desno a broj sedam levo. “Znao sam da smo isti!” šapnuo mi je, kao od svih čuvanu tajnu.
“Čuvajte najpre prijateljstvo,” govori nam šapatom koji odzvanja. “branite ga! …Кoliko samo vredi jedan jedini prijatelj.” posmatra naša lica. Traži znak poverenja u poverenu nam istinu čiju bismo veličinu mogli prekasno spoznati. “Deda i danas ima prijatelja iz najranijeg detinjstva” rado delim oduševljenje sa Tršom a uglovi njegovih usana, mangupski poigravaju dok dodaje: “Dobrim sam ga batinama zaradio.” Tu počinje priča o Bombondžiji.
U selo je navraćao retko ili bar, ne tako često kao što su deca želela, pa su ga čekala kao praznik. Gospodina sa korpom od pruća, punom rumenih bombona umotanih u elegantni celofan. Tog su ga jutra deda i Lola sa brežuljka na kome su čekali Miću primetili pre melodičnog i glasnog: “Bomboooondžija je tuuu!”.
Lolina drvena krila se razmahaše i ne prođe mnogo a deda je već stajao u redu sa novčanicom koju je pronašao u majčinoj metalnoj kutiji za dugmad, u kredencu. “To je mnogo novca, Bogi…” sa nelagodom ga je opomenuo Mića. Taman za nas dvojicu, pomislio je deda pa je brzim, oštrim pokretom prepolovio novčanicu i jedan njen deo, najsrdačnije što je umeo, pružio Mići.
Bombondžija nije bio naročito vešt sa čuvanjem tajni a prut dedinog oca pokazao je da ovaj strogi gospodin poznaje vrednost novca mnogo bolje od vrednosti prijateljstva.
Trša uživa u dedinim pričama i sve slobodnije ga zapitkuje. Deda primećuje da smo slični. Čini se da ga to raduje.A taj lepi, radoznali dečak želi da čuje moju priču i ja mu sa poverenjem poklanjam jedan njen deo.
Da je postojao život pre onog koji živimo sa dedom, saznala sam u sedmoj godini. Selile smo se u grad. Zbog moje škole i maminog posla. Zbog ljubavi prema Branku za koga smo bile sinonim za porodicu i dom. Ipak, mama je zaplakala nad koferima. Deda je, pamtim, seo kraj nje i pitao je: “Sećaš li se šta sam ti rekao one noći kada si se pojavila na vratima sa detetom, uzdrhtala i bleda, ne od hladnoće već od stida?” Mama klima glavom ne dižući pogled a zatim zajedno izgovaraju: “Niste same.” “Zapamti to.” kazao joj je još, poljubio joj kosu a zatim uzeo kofere i izneo ih iz kuće sa veličanstvenim izrazom blistavog dostojanstva. On ne plače.
Od koga me je to majka odvela, zapitala sam se tog dana. Na trenutak. Nikada više.
S proleća ležimo na travi iza dedine kuće i gledamo nemirno tufnasto nebo. “Jesu li to one iste laste koje smo ispratili jesenas, deda?”
“Iste. Samo hrabrije. I srećnije!”
Deda me je naučio da se uvek takva sebi vraćam. Hrabrija. I srećnija!
A onda jutro. Ljuta sam zato što nije četvrtak. Ili ponedeljak. Ili bilo koji drugi dan osim nedelje. Samo zato što je nedelja, sada čekam već pedeset minuta da prvi najavljeni autobus napokon pristigne, napokon krene i napokon me odvede. Otkud to da je nedelja manje važna, manje hitna!? Кao da ljudi nikuda ne žure nedeljom! Кao da nedeljom nisu potrebni nekome, kilometrima daleko, ko je doživeo nezgodnu. Nekome ko ne voli bolnice i ne veruje lekarima.
Deda Mića je najpre obavestio mamu i Branka ali oni mogu da stignu tek večeras. Trebalo je da budem pametnija, da uzmem u obzir da su ovog vikenda daleko, da bi dedi nešto moglo da se desi.
Ljuta sam na nedelju i na sebe. Zato što se nikada ne usuđujem da razmišljam o tome da bi mu se išta loše moglo desiti! Kao da mi je obećano da će biti večan!
Dok mi je mama govorila da ni slučajno ne krećem na put, ja sam već napuštala hol studentskog doma. Javila sam se Trši, kratkom porukom. Tražiće me, znam. Vezala sam kosu… Opipavam. Loše. Mislim da se nisam umila. Ne znam… Samo da deda bude dobro.
Autobus napokon kreće i odmah potom naglo zastaje.
“Planirao si da pogineš, ludače!” – vozač je besan na hirovitost zakasnelog putnika koji se postiđeno provlači između sedišta dok mu neočešljane loknice poskakuju.
Nikada mu još nisam rekla koliko ga volim. Nikada ga još nisam ovoliko volela.
U bolnici čekamo. Operisali su mu kuk, objašnjavaju.
“Čekamo da se probudi.” kaže doktor. Nema razloga za brigu, nije rekao.
“Molim vas…” govorim mu glasom koji nije moj i koji jedva da i sama čujem.
“Ja sam svoje učinio.” odgovara i odlazi. Ljutim se na njegovu oholost… Ili je to moja uobrazilja? Ne znam… Samo da deda bude dobro.
U čekaonici spavam, na Tršinom ramenu. Ne duže od petnaest minuta, tvrdi on ali dovoljno da sanjam uspomene.
“Odlaziš li, mala lasto?” pita me, neizostavno, na svakom rastanku, možda najviše zbog toga što voli obećanje u mom, uvek istom odgovoru: “Vratiću se, deda.”
Probudila sam se sa čudnim osećajem spokoja. „I deda se probudio.“ govori moj dečak.
Trčim ka njegovoj sobi , čujem ga!
“U vašim godinama, ipak…” govori muški glas.
“Moje su godine privilegija, sine. Zato ja nisam starac već – srećnik!”
I rekao bi deda još štošta, dobro poznajem to čudo, ali spazio me je pokraj vrata i on, koji ne plače, sakrio je oči dlanovima jednog srećnika.
“Zašto si dolazila, lasto…?” Prilazim njegovoj postelji , ljubim mu vlažne dlanove i gledam ga pravo u oči, jer želim da zapamti: “Zato što nisi sam, deda.”
Deda jeca u mom zagrljaju. Puštam ga da isprati sve te opore, godinama taložene suze.
Pokraj vrata, moj umoran dečačić, posmatra nas sa nekom čudesnom mešavinom divljenja i poštovanja. Usne mu se miču i nečujno, tek mimikom, prvi put mi kaže: Volim te.
Autorka: Danijela Lekić
Fotografija: weheartit.com
