“Kalašnjikov” je, recimo, snimljen u kuhinji. Ćale to peva, a u tom trenutku je njegova žena pristavila ovčetinu od koje se ukovrdžava kosa.
Piše Branko Rosić***
U ovom nastavku feljtona, objavljujemo deo razgovora Gorana Bregovića sa Brankom Rosićem u kom se frontmen Bijelog dugmeta osvrnuo na svoje veze sa romskom muzikom, što mu je obeležilo značajan deo karijere. Između ostalog, Bregović otkriva i kako je zaista nastala pesma “Đurđevdan”.
Nele mi je pričao kako je nastajao “Kalašnjikov”, na snimanju, da je Bata Stojković nešto krenuo da peva.
Kusta je mislio da bi to trebalo Nele da peva u filmu i ja sam sa Neletom to probao. Ali falilo je to nešto, to što sam dobio sa Romima. Na početku je “Kalašnjikov” napravljen kao rokenrol, ja ti ga mogu odsvirati kao čist rokenrol. Ali onda sam otišao u selo odakle su sve najpoznatije trubačke familije – Salijevići i Markovići.
“Kalašnjikov” je snimljen u kuhinji, Ćale to peva, najstariji vođa orkestra, koji je nažalost sada već pokojni. U tom trenutku je njegova žena pristavila ovčetinu od koje se ukovrdžava kosa. Ti nisi bio nikad u kuhinji u kojoj se kuva ovčetina. Ne daj bože ploče da mirišu, to bi bilo strašno. A ja u njegovoj kuhinji sa njim radim “Kalašnjikov”.
A onda zakupim celi jedan sprat u hotelu, u Vladičinom Hanu. Dođu moji tehničari, ponesemo tehniku i krenemo da snimamo dole. Da bi se na kraju snimanje završilo u Domu kulture. Sa Markovićima i sa Salijevićima na bini. Nisam mogao dobiti ja taj zvuk i pesmu nikako bez toga da sam bio dole. I bez toga da je ta ovčetina smrdela kako je smrdela. Bez toga da je to baš sve tako bilo u Vladičinom Hanu.
Kad spominješ već Salijeviće i Markoviće, kako je bilo raditi sa Šabanom Bajramovićem?
Tražio sam ga za vreme rata ali niko ga nije mogao naći jer se on nije pojavljivao kući. Niko nije znao gde je, i ja sam jedno veče zaglavio u Beču. Išli smo od jedne do druge kafane u Beču, kad u jednoj, Šaban, peva i svira marakas, ja mu kažem: „Šabane, ja te tražim već godinu dana da probamo nešto zajedno”, a on kaže: „Stari, imam previše dece, ne idem kući.”
I onda nekako smo uspeli da se nađemo ali on je već pre toga doživeo nekoliko moždanih udara i teško je pamtio. Moja najstarija ćerka Ema, koja je išla u muzičku školu, ona ga je korepetirala na snimanju i onda je on njoj napisao pesmu „Ema s tri pištolja”. To je jedan mnogo sladak čovek.
Kad sam imao u Nišu koncert, pozvao me je da dođemo da pojedemo njegovo cigansko jagnje. To je zbilja divan svet, taj romski svet. Ljudi vole da gledaju to sa strane, a ja sam imao sreću da budem unutra, da vidim to iznutra. Svaka romska kuća bez obzira da li je od kartona, ona ima ambiciju da bude dvorac.
Ti ćeš uvek i u kući od kartona pronaći neki ukras za dvorac. To je svet koji je puno toga dao čovečanstvu i verovatno će čovečanstvo u jednom trenutku to priznati. Ali ono što je možda najaktuelnije jeste ideja da se živi danas. To je ciganska ideja. Ne sutra, ne juče, ovo što ima da se živi, ima da se živi danas.
Jesi li viđao kasnije Šabana?
Posle sam ga u toj kasnijoj fazi gledao u jednoj romskoj kafani u Beogradu. Već je teško pamtio tekstove ali mu je raja dobacivala sa stolova kad zaboravi nešto. To je tako redak glas. To je glas kakav ima Sinatra, taj bariton koji svetli, to je jako retka osobina. To ima Sinatra i on i ne znam da li je iko više imao.
Ja sam njemu napravio gej pesmu koju peva na romskom na mojoj ploči. Tekst ide: “Muškarci su sa Marsa, žene sa Venere, a mi smo sa treće planete.” On to peva kao da je gej. Ali kaže mi: “Stari, promeni nešto ovde, jer ja nekad pevam i u Šutki.” To je ono romsko naselje u Skoplju. Naravno da sam menjao, taman posla da mu pravim problem.
Pesma Đurđevdan je zapravo krenula od jednog romskog motiva, koji su mi pevali iz tog folklornog društva iz Šutke
Kako je nastao “Đurđevdan”?
Doveli su iz Skoplja, iz Šutke, ovu ženu koja je pevala, i pevala je ta dva prva reda koja su narodna, romsko-albanska. E sad, znaš kako sve narodne pesme nemaju ovo što moderne pesme imaju, bridž, most, refren, foršpil. Ja sam krenuo ta dva narodna reda i dopisao sam naravno tekst koji je trebalo da se dopiše ali sam napravio bridž, refren i foršpil da bi to bila pesma.
Ali je pesma zapravo krenula od jednog romskog motiva, koji su mi pevali iz tog folklornog društva iz Šutke. Mnogo mojih pesama je krenulo od nekog narodnog reda. Pisanje pesama je kao sačmom kad se puca, nije to jedan metak, nego ide sačma pa šta pogodi. “Đurđevdan” je stvarno čudo, mislim da ju je najmanje 10 američkih filmova kupilo. Vrlo je teško naći zemlju koja nema izdanje Đurđevdana. To je prodavano američkim filmovima i reklamama samo tako.
Eto sad kad pričaš o američkim filmovima, prvi put kad sam gledao Tarantinov „Pulp Fiction”, pa kad krene ono, pomislio sam tada u bioskopu – ova truba, to kao da si ti radio, kao naša truba.
Truba je opasan instrument jer dolazi iz vojske, a mi imamo taj arhetip vojne trube koja pravi frku. Pretpostavljam da su naši Romi počeli da sviraju trubu jer su vojni orkestri morali da imaju neku muziku, i onda je Romima verovatno najlakše bilo kupiti trube. Oni to nauče za dva-tri popodneva da sviraju. I danas je u tradiciji da Romi sviraju marševe na svadbama, svadbe uvek počinju sa marševima.
Je l’ ti dalo neko romsko udruženje bilo kakvu zahvalnicu ili nešto?
Mislim da su poslali neku zahvalnicu kad sam agitovao da izađu na izbore, jer je bilo u jednom trenutku – izađite na izbore da bi neko mogao da predstavlja vaše interese, izađite da birate. Jer Romi su hendikepirani, jer, znaš, tebi sad kad u razred uđe dete koje dolazi iz kartonske kuće, koje nije imalo kupatilo, koje majka nije mogla da sredi da izgleda ko ostala deca, onda je ovima lakše da se tog deteta reše tako što ga stave u razred s decom s posebnim potrebama.
A onda ne postoji nikakav skok da dete iz škole sa posebnim potrebama ide dalje, nema posle srednje škole, fakulteta za tu decu, tako da oni ostaju hendikepirani. Sad se stvari naravno malo menjaju i ja se nadam da će se još menjati. Moj trubač, romski trubač, prvi je trubač u Srbiji koji je magistar trube.
Kad smo kod Roma, da li si išao u Irsku? Irski Romi su zanimljivi.
Jesam, radio sam i tamo za “Champagne For Gypsies” i to je zbilja neverovatno iskustvo.
Neko kaže – nisu to pravi Cigani jer ih zovu „travelers”?
Pa to je kao što mi naše zovemo Romi, tako oni njihove zovu „travelers”, da ih ne uvrede. Cigani su, naravno. Ja sam im tražio tu jednu pevačicu koja mi se dopadala, koja je divno pevala, ona je bila neudata i išao sam da se upoznam s njenima kući.
Irska je tim svojim trevelerima obezbedila kuće da mogu da žive kao svi normalni ljudi i obezbedila da socijalni radnici brinu da ta deca idu u školu, da ih nekako socijalizuju. Ali u dvorištu stoji prikolica, i ta prikolica je uvek spremna da se krene. Imaju kuću, ali prikolica je u dvorištu, i ona se nikad ne zapušta. Bilo bi šteta da njih nema, jer znaš, neko bi morao da drži neko ludilo da bismo mi bili normalni.
Radeći na toj ploči sreo sam i švajcarske Cigane. Jednog koji je velika francuska zvezda, i on mi je pričao da je u Švajcarskoj, govorim o pedesetim, šezdesetim, vlada uzimala decu iz romskih porodica na silu i stavljala ih u švajcarske porodice da ih socijalizuje. Njega je familija krila, on nije znao do, recimo, 10. godine da je Ciganin, dok se jedne večeri njegov otac i ujak nisu napili i krenuli da pevaju i pričaju na svom jeziku. Zamisli to, ne govorimo o 19. veku, nego o šezdesetim godinama, i to u Švajcarskoj.
Jesi li upoznao ove irske boksere? Oni su Cigani…
Nisam, samo sam radio s tom curom. I to je bilo čudno jer je s njom uvek išla ta socijalna radnica, nikada nije bila sama. Kažem toj socijalnoj radnici: “Sutra ne morate da dolazite, sutra snimamo svakako”, kaže ona: “U romskoj porodici u kojoj devojka nije udata nezamislivo je da ona ostane nasamo sa muškarcem.” Oni imaju državnu brigu, jer hoće da ih bez sile i prinude nekako uklope i socijalizuju.
E sad, to će trajati generacijama, jer država ne voli da ima nekog ko je spreman da otputuje. Vole da ti upute poziv, da budeš rodoljub i da znaju gde poziv stiže. Ovi koji imaju spremnu prikolicu mogu da klisnu, ha-ha-ha.
Da li si stvarno išao s Bijelim dugmetom na turneju sa narodnjačkim pevačima i da li si se stvarno tada družio dosta sa Lepom Lukić?
Ja sam bio zaljubljen u Lepu Lukić. Ne mislim zaljubljen u nju kao u ženu, bio sam zaljubljen u njen humor i zezanje. Bijelo dugme je izolovano živelo, nismo se nikad petljali sa estradom. E onda se odjednom pojavila želja da se više radi, jer jesmo malo radili, svirali smo jednom u tri godine, i ajde odjednom se pojavila ta turneja TV revije, i odjednom se nađemo okruženi estradom. To je za nas bilo čudo neviđeno.
Taj svet koji je imao neki humor koji mi ne znamo, svet koji živi na način i raduje se stvarima koje vi prvi put vidite. Ja sam Lepu Lukić gledao kao čudo. Jesam bio zaljubljen na neki način, ne sad kao da bih skakao na Lepu Lukić, verovatno jer sam se prvi put susretao sa šoubiz svetom pa sam bio impresioniran njom. Ona je pričala takve neverovatne prostakluke, od kojih bi te mama išamarala kad kreneš tako nešto da ponoviš, ali je to bilo istovremeno tako duhovito i sa takvim šarmom koji verovatno samo jug Srbije ima na takav način. I to mi je bilo veliko otkriće, svima nama, ne samo meni.
Koga si tad video još? Tomu Zdravkovića?
Bili su svi oni tu, sva ta imena iz te generacije su takve turneje svirali, nije tad bilo solističkih koncerata, oni su bili taj poslednji talas, svi na gomilu i udri.
A kako su oni na vas gledali?
Pa ne znam, verovatno kao na ludake, u odnosu na njih stvarno smo i izgledali ko ludaci.
Sa Lepe Lukić prelazim na Džonija Štulića…
Džoni je zvao da bi hteo da ga produciram. Rekao sam mu: “Aj dođi.” To je ono na početku Azre. I onda smo krenuli da radimo i stavili smo pedesetak stvari na traku. Rekao sam mu: “Džoni, od ovoga što smo uradili, ja bih možda radio na jedno tri… Ajde možda četiri pesme.”
I on je otišao i izdao trostruki album. Znaš, on je u toj svojoj generaciji bio najtalentovaniji dečko. On je referentni dečko te generacije, najznačajnija pojava, ali i potpuno suprotan od mene. Ja, recimo, bacam, bacam, bacam, bacam, bacam, a on ništa ne baca. Njemu je sve dragoceno i sve hoće da izda. Ja, dok izdam deset nečega, makar trista sam bacio. Ali mislim da je njemu to ostalo u lepoj uspomeni. Taj naš rad, Sarajevo je bilo lep grad. Probudimo se ujutro, idemo u „Oloman”, pijemo kafu, kupimo „Politiku”, čitamo, svet prolazi ispred nas.
Išli smo od jedne do druge kafane u Beču, kad u jednoj, Šaban, peva i svira marakas, ja mu kažem: „Šabane, ja te tražim već godinu dana da probamo nešto zajedno”, a on kaže: „Stari, imam previše dece, ne idem kući”
„Oloman” je bila poslastičarnica u glavnoj ulici, imala je stakleni izlog, a šank je bio na samom staklenom izlogu. I ti sad polako čitaš „Politiku”, gledaš kako ljudi prolaze. Ja sam moju ženu ugledao prvi put kroz taj izlog. Tih dana je stigla iz Libije u Sarajevo. I, dakle, ja tu „Politiku” čitam, i preko „Politike” vidim to čudo koje prolazi.
I Adis, moj menadžer, znao je koji je to bio datum, i otišao je u „Politiku” i iz arhive izvadio primerak od tog dana, uramio ga i poklonio mi. Tako da u Parizu imam na zidu „Politiku” koju sam čitao tog dana kad sam upoznao moju ženu.
Napisao sam u feljtonu da su Bosanci, do pojave Bijelog dugmeta, bili simpatični ali su ih zezali u vicevima, a s vama Bosanac postaje sasvim drugačiji… Zbog tog “Tako ti je, mala moja, kad ljubi Bosanac”.
U to vreme, ta rečenica je imala nekog šarma, nisam siguran nakon ovog rata da još uvek ima istu vrednost, ali u to doba je baš budilo neku simpatiju.
