O roditeljstvu znamo sve, je l’ tako?
Znamo jer je tako jednostavno shvatiti odnose, procese, brige i ponose i nije ni važno da li jesmo roditelji ili ne, da li imamo roditelje ili ne, da li smo o roditeljstvu samo čuli, videli ili čak nešto i osetili – obrni okreni, znamo mi to sve.
Osim kad ne znamo. Osim kada nešto prvi put shvatimo, prvi put osetimo, pa nas pukne širina tamo gde smo mislili da smo sigurni, opkoljeni zidovima najčvršćeg samopouzdanja i pretpostavki.
Ovog meseca sam čak dva ogromna puta progutala knedlu i zadržala suze. Ove knedle bile su baš velike, bujica suza koja je krenula u kataklizmičnom maniru bila je vešto zaustavljena čvrstom branom satkanom od najtananijeg potiskivanja i najkvalitetnijeg iskoraka iz sadašnjeg trenutka. Ove graditeljske veštine se godinama uvežbavaju i stvarno su korisne nekada, a pametne nikada.
Prvi put kada sam ovog srednjeg, kako se beše zove, Nikola valjda, videla na priredbi u vrtiću. Predškolac je kažu, na jesen kreće u školu, kažu. Bio je ko velik: odmeren, graciozan, znao je sav tekst, pokreti su mu bili usklađeni, držanje na visini zadatka.
Trudila sam se da priredbu propratim držeći se ceo korak ispred sebe same, projektujući neku osobu koja je došla samo brzinski da nešto obavi, proprati aplauzom, uslika i srdačno se zahvali vaspitačicama.
Samo jednim nespretnim korakom unazad vrhom prstiju dodirnula bih onu sebe koja zapravo sedi tamo i koja kaže: “Sunce ti poljubim, juče sam ga videla kako onako nežno i lagano otvara svoje oči prvi put, bukvalno mi se juče prvi put osmehnuo, juče je podigao svoju debelu guzičicu upakovanu u pelenu sa poda prvi put i napravio prve korake, juče je progovorio”.
On kreće u školu? On napušta ovo sigurno dugogodišnje gnezdo vrtićko gde su te dve vaspitačice i tih tridesetak drugara bili njegova (ili tvoja, mamika, možda tvoja?) sigurnost, druga kuća, utočište i sigurna luka kad otplovi ujutru dok se ne vrati?
I onda istu tu nogu vratim napred i kažem sebi: “E nećeš vala. Nećeš biti ta mamika. Nećeš mi sad tu patetisati oko najnormalnijih stvari”. A mišići lica naprežu onu mene koja je tu, eto tako, tapšanja radi i štite te suze da ne izbiju na površinu, blam je.
Pa vaspitačica kaže: “Želim vam najiskrenije svu sreću u daljem vaspitavanju vaše dece”. Stani, gde ćeš, to je to, gde ideš, misliš kao dalje moramo sami?! Misliš, sreću u smislu “ha, ha srećno vam bilo dalje, ja sam svoje obavila”?!
Drugi put je bilo na priredbi nedelju dana kasnije. Prvenac završava četvrti razred i sve je bilo toliko veselo i radosno da je ona ja što je inače korak ispred sada praktično sedela meni u krilu, nije bilo velike razlike. Sve dok isto tako radosno nisam poskočila da, po završetku napravim jednu fotku, njega i njegove najdraže učiteljice.
Trajalo je klik, dok je u meni stotinu klikova odigralo emotivno kolo. Četiri cele godine bio je, kao na toj slici, u njenom zagrljaju. Znala ga je u dušu, čak i više od toga. Taj mekani topli zagrljaj koji je taj jedan klik zabeležio bilo je ono što se sada završava. Mišići lica su kao najbolja vojska ponovo odradili posao i zaustavili me u nameri da trenutak doživim baš onakvim kakav jeste.
Završavajući četvrte razrede, osnovne škole, koncerte muzičke škole, gimnazije, fakultete i ko zna šta još, bivajući na pozornici s druge strane objektiva, uljuljkana u usputne tople zagrljaje koje napuštam, u očima moje mame videla sam samo ponos. I bila sam sigurna da je ponos sve što jedan roditelj tada oseća. Od početka do kraja u svom punom smislu i obliku – ponos. Eventualno glad i vrućinu, ako se odužilo i malo je gužva.
Ni slutila nisam šta se dešava u njoj, koliko snažno rade njene brane, gde puštaju, da li pucaju i koliko su njeni mišići uigrana vojska. Nisam znala kolika količina straha obuzme leđa, grudi i tu napred, kod vrata, e, e baš tu, pri samoj pomisli da iznova iz nečeg sigurnog što smo napokon spoznali – to tvoje stvorenje sada mora da iskorači i uskoči u more novih lica, novih odgovornosti, novih ulica, novih strahova i novih ponosa.
I nije to samo “Ma hej, moš misliti, svi smo, pa i on će, ajde molim te”, to je nešto što telo, dok toga postaje svesno, ne vidi i ne zna – a ne zna ni mamin ponos na bini da se u njenoj glavi roje:
“Da li sam uradila sve što sam mogla? Da li sam uradila dobro? Jesam li mogla bolje? Je l’ ono onda kada sam kiksnula, je l’ to ono što će pamtiti zauvek ili će nestati zajedno sa svim tim ljudima i danima koji nestaju? Da li će ponovo sresti neku tako dobru dušu kao što je bila ova, učiteljicina? Hoće li se snaći? Ako se ne snađe, možda sam mogla bolje?” i konačno ono što nadjača i najglasniji aplauz ponosnih roditeljskih dlanova – knedla kroz grlo nakon one misli “Sada je bliže svetu koji nismo uspeli da učinimo boljim mestom”.
Kroz publiku, sigurna sam, u ritmu aplauza udaraju i sva srca svih nas koji pokušavamo da se otrgnemo onima nama koji uz ponos osećaju i sve što je onom ko je smislio prokletstvo podizanja novog bića palo na pamet da može da se oseća, a palo mu je ko za inat baš mnogo stvari. Sa bine se ništa od toga ko za inat ne vidi.
I onda se tako sve to proguta i vrati na ona stara dobra četiri hita: Šta nam je ovo u životu trebalo, rekao si Netfliks i bleja, jedva čekam da odu od kuće da ih više ne gledam, i naravno “Vratiću ih u Betaniju, reći ću da smo se ipak predomislili”.
