Poznata po svom britkom jeziku, Vedrana Rudan je još jednom „udarila“ po majčinstvu, baš kako ona ume.
– Negde na netu naletela sam na ovu rečenicu – dete roditeljima ništa ne duguje. Napisala ju je Lisa Pontius, poznata influenserka, žena ima 33 godine, mnogi čitaju njene objave.
Sviđa mi se teza. Bez ikakve zajebancije, sviđa mi se. Nijedno dete, naravno kad prestane biti dete, roditeljima ne duguje ništa. Dete je odrasla osoba kad navrši osamnaest godina. I baš bi bilo lepo kad bi roditelji odrasloj osobi mogli reći: „Bivše dete moje, ne duguješ mi ništa. Tamo su ti vrata. Sretan put!“
Svi ili gotovo svi moji znanci, da sebe vole i poštuju, s velikim bi zadovoljstvom pristali na takav rasplet odnosa sa svojom bivšom decom. Ne volimo se i ne poštujemo se. Mi volimo decu, deca ne vole nas. Zašto ljudi imaju decu? Životinje smo, u nama čuči zov divljine.
Kad smo mi mame prvi put stavile svoju bebu na sise niko nam nije rekao da će nam beba jednom postati stranac. Bivša beba će u vrtiću mlatiti ostale bivše bebe, krenuće u školu i biti loš đak, beba će se upisati u srednju školu, koliko koštaju privatni časovi svi znamo, neki na fakultet. Šta sam ono rekla, kad dete navrši osamnaest, prestaje biti dete. Na fakultet ljudi kreću u osamnaestoj. Jesu li perverzni roditelji koji plaćaju školovanje deci koja to nisu? Ili je to „normalno“?
Većina bivše dece će se složiti da to jeste „normalno“. Njihovo je objašnjenje uvek isto, „nisam ja tražio, tražila, da se rodim“. Ajmo se složiti, normalno je punoletnim ljudima plaćati fakultet iako u mnogim zemljama to „deca“ sama sebi plaćaju, jer roditelji bivšoj deci ne duguju ništa.
Gledam ljude oko sebe. Moje vršnjake i mlađe. Svi imamo tridesetogodišnju ili četrdesetogodišnju „decu“. Poklanjamo im stanove, kuće, aute, odeću, odeću za njihovu djecu, nalazimo im posao. Keš, keš, keš! Nikad dosta keša. Neki roditelji pasu travu da bi od dece izmamili hvala. Nikad „hvala“ čuti neće jer „deca roditeljima ne duguju ništa“.
I ne duguju. Mi roditelji, zaslepljeni bezuslovnom ljubavlju koja ne graniči s perverzijom, ona jeste perverzija, postajemo bankomat doživotno osuđen na izbacivanje novčanica. Šta će nama telefonski poziv? Čokolada? Osmeh? Cvet? Zagrljaj? Mi smo svoje na ovome svetu obavili. Izrodili smo neshvaćene genijalce koji bi bili turbo uspešni da žive u nekom drugom vremenu, da ih ne ubija korporacijski kapitalizam, da su završili neki drugi fakultet, da nisu u depri, da od nas dobiju pet hiljada eura, mi smo dali samo tri, da nisu deca razvedenih roditelja, da jesu deca razvedenih roditelja, da su deca pokojnih roditelja…
Kad „detetu“ u četrdesetoj isplatiš jednu od rata kredita koji mu do smrti nećeš vratiti, moraš imati na umu da „deca roditeljima ne duguju ništa“. Ovih sam dana mnogo razmišljala o toj temi. Nešto se u meni definitivno prelomilo. Shvatila sam da me najzad, nakon toliko godina davanja koje se podrazumevalo iako je proslava „detetovog“ osamnaestog rođendana davno iza nas, uopšte nije briga hoće li neko prema meni biti pristojan ili mi ikad reći hvala.
Prosvetlila me teza da mi dete ne duguje ništa. Juče me prijatelj nasmejao. „Nazvao sam sina, rekao mi je: „Stari, na sastanku sam, nazvaću te za pet minuta. Već petnaest dana čekam da me nazove.“ „Ahahahaha.“ „Tebi je to smešno“, čudio se? „Smešno mi je, ja se više na ta sranja neću paliti.“ „Blago tebi.“
Da, blago meni. Imam muža, imam mačku, imam kuću, imam cveće. Dopizdelo mi je boriti se za „ljubav“ četrdesetogodišnjeg deteta do mog zadnjeg eura. Što sam dala, dala sam. Naravno da sam pogrešila kad nakon duvanja u osamnaest svećica nisam rekla: “Tamo su ti vrata“. Nikad nije kasno. Dobar je osećaj pokazati vrata i dvadeset godina kasnije.
Lakše se diše – završava Rudan.
