Dobar dan, danas ćemo da pričamo o Loliti – onome što je Nabokov od nje hteo i koliko je to drugačije od svega što je popularna kultura od Lolite napravila od dana kada je knjiga objavljena (a mnogo je drugačije).
Nabokov je 5 godina pisao Lolitu. Priča je svima poznata i ova knjiga je za čitanje mučna, ali ni u jednom trenutku, ni na jednoj stranici nema prostora za apologiju pedofilije. Naprotiv, Nabokov piše priču iz Hambertovog ugla na način koji Hamberta predstavlja kao poremećenog čičoida, ne štedeći ga i prikazujući svu gadost njegove pedofilske prirode.
U dugim opisima Hambertovog unutrašnjeg sveta ističe se ono što bi trebalo da ostane najvažnije, a što se u popularnoj kulturi (i obema filmskim adaptacijama) izgubilo – činjenica da je Dolores dete, dodatno ranjivo i izloženo životnim okolnostima, bez odrasle odgovorne osobe i podrške i interesovanja društva i sistema za njeno blagostanje. Dakle, to je Dolores – devojčica od 12 godina. U knjizi se njena dečja priroda ističe na svaki način, kroz interesovanja, opise ponašanja, ali i njen odgovor i svojevrsnu adaptaciju na Hambertovu eksploataciju.
Kada su Stenli Kjubrik i Džejms B. Haris hteli da ovu knjigu adaptiraju, konsultovali su Nabokova. On je napisao scenario koji ovi gmazovi nisu prihvatili. U njihovim glavama, Dolores nije postojala, postojala je Lolita, Hambertova nimfica i čemu svedoče i izbor tada četrnaestogodišnje Šeli Vinters (koju je grumovao i zlostavljao Džejms B. Haris i koja je X decenija kasnije govorila o tome kako je ovaj film uništio njen život) i način na koji je prikazana (scena prvog susreta Lolite i Hamberta u kojoj ona preko naočara zavodljvo gleda u kameru) i čitavo izvrtanje priče koju je Nabokov ispričao u romanu.
Dakle, u ovoj poganoj adaptaciji mi svet gledamo kroz Hambertove oči, ne vidimo dete koje je zlostavljano, već mladu zavodnicu, gledalac biva oblikovan da veruje da je Hambert žrtva.
Ništa bolje ne ispada ni adaptacija iz 1997. godine, u kojoj petnaestogodišnja Dominik Svejn biva prikazana kao zavodnica, snimana u sugestivnim pozama i omaleloj odeći, a čija će fotografija sa srcastim naočarima i lizalicom između nakarminisanih usana poslužiti i kao naslovnica mnogih izdanja Lolite širom sveta. Napomenuću da je Nabokov izričito zahtevao da se nikada knjiga ne objavljuje sa fotografijama i crtežima devojčice, posebno ne na takav gnusan način, ali i da je njegova želja prvi put prekršena već dve godine po izlasku prvog izdanja.
No, film, verovatno ste ga gledali. Ako niste, i nemojte, odvratan je i pogan, iako je bliži samoj radnji nego verzija iz 1962.
Radnja romana je ispraćena, ali ispričana kao priča o zavodnici jadnog polupanog čovečuljka, pri čemu su preskočeni elementi jasne patnje koju Dolores kao dete koje je prepušteno na staranje pedofilu koji je zlostavlja, a na kojoj Nabokov insistira. Oba filma su gadost, ali su poslužili za kreiranje prostora u kulturi, medijima, na internetu, gde je pedofilija normalizovana, kao i za izgradnju narativa o nimficama, i fetišizaciju devojčica u pubertetu i druge poganštine srodne.
Monstrumi oduvek nalaze načine da sopstvenu monstruoznost bace na tuđa ramena, što je mnogostruko lakše kada je sa druge strane devojčica, ili dete uopšte.
Ovo su bila moja preduga dva dinara.
