Žene šalju priče svojih baka i prabaka, pune nasilja i teškog života. U tim pričama žene su udavane mlade jer su „tuđa kuća“, u njihovo obrazovanje se nije ulagalo, bile su te koje nose domaćinstvo, maltretirane od strane partnera, članova porodice, silovane, tučene, ućutkivane. Mnoge od njih su godinama maltretirane, imale mnogo abortusa u nemedicinskim uslovima, bile prinuđene da ćute i rade šta im se kaže jer su razvod i odlazak iz braka bili društveno neprihvatljivi i pravno komplikovani.
Kao odgovor na tvrdnje da se nekad „znalo ko kosi a ko vodu nosi“, da su tada postojale „prave vrednosti“ a naše bake živele jednostavan, ispunjen i srećan život nizala su se iskustva žena koje su živele samo nekoliko desetina godina pre nas. Ove priče pisale su sada njihove unuke, praunuke, ćerke. Sve svesne težine i tuge u kojoj su njihove pretkinje živele i preživljavale.
Svedočanstva govore o stvarnim okolnostima u kojima su živele žene samo jednu generaciju pre. Zarobljene u patrijarhalnim okvirima, gde im je bilo uskraćeno pravo na obrazovanje, na slobodan izbor bračnog partnera, bezbednost, sigurnost, ambicije, nekada i na osnovnu ličnu slobodu. Mnoge su trpele maltretiranje i nasilje, bez mogućnosti za izlaz iz takve situacije ili podršku porodice ili društva: „Ako te otera, nama nemoj da se vraćaš“.
Život naših baka često je bio obeležen strogim društvenim normama i očekivanjima koja su ih terala da se žive u skladu sa tradicionalnim ulogama, bez mogućnosti da izraze svoje želje, ambicije ili talente. Obrazovanje im je često bilo nedostupno, ograničavajući njihov potencijal i zadržavajući ih u krugu siromaštva i zavisnosti od muških članova porodice.
Pored toga, brak je za mnoge žene bio obaveza, a ne izbor. Udaja je često bila aranžirana od strane porodice, bez obzira na njihove lične želje.
Ekonomska nezavisnost i dalje misaona imenica
Istraživanja pokazuju da su žene vlasnice 25 odsto imovine, a svega šest odsto nekretnina u Srbiji. Običaji iz „starih dobrih vremena“ su i danas jaki, te se svaka druga žena odriče nasledstva u korist muških članova porodice.
Ovo ih kasnije dovodi u nepovoljan položaj i veću izloženost nasilju u braku. Manjak ekonomskih resursa, u koje svakako spadaju i nekretnine, dovodi do veće ekonomske zavisnosti i značajnog ograničenja ostvarenja punih potencijala žena ili izlaska iz nasilnih odnosa.
Žene se isključuju iz nasledstva u korist muških članova porodice u čak 43,2 odsto slučajeva. Prema istraživanjima iz 2023. godine, 84 odsto ispitanica je izjavilo da nisu upoznate sa podatkom da neće moći da dobiju socijalnu pomoć ako se odreknu imovine.
Kako smo ranije pisali, predrasuda koja postoji za žene koje nisu formalno zaposlene je da one ne doprinose domaćinstvu, iako je bez njihovog nevidljivog i nepriznatog rada nemoguć društveni život. Statistike govore da među ispitanicima koji su se u Anketi o radnoj snazi u Srbiji izjasnili kao „domaćin/domaćica“ žene čine čak 95.6 odsto. Prema definiciji Međunarodne organizacije rada (MOR) neplaćeni rad obuhvata pomenute aktivnosti ekonomije brige, ali i druge oblike neplaćenog rada kao što su rad na poljoprivrednom porodičnom gazdinstvu ili drugom porodičnom poslu.
Istraživanja Ženskog udruženja kolubarskog okruga (ŽUKO) iz 2022. godine pokazuju da se svega 16 odsto imovine na selu vodi na žene i u najvećem broju se radi o parcelama manjim od 2 hektara.
Koje su šanse da se ta činjenica promeni govori i podatak da čak 68 odsto mladih smatra da nasledstvo treba da pripadne samo muškarcu.
S obzirom na trenutne nasleđene, uspostavljene i ukorenjene norme, neophodno je radikalno menjati stvari. Nije dovoljna ni samo edukacija mladih, ni da usvajamo nove zakone ili samo pratimo primenu postojećih zakona, ni da podižemo svest o položaju žena, potrebno je raskrstiti i sa romantizacijom prošlosti i ženske patnje kao prirodne raspodele uloga, već žensko trpljenje nasilja (seksualnog, psihičkog, fizičkog, ekonomskog…) treba demistifikovati i imenovati kako bi buduće generacije mogle da žive daleko od takvih iskustava.
