Kad sam bila devojka, uvek sam zamišljala svoju kuću iz budućnosti kao neki kliše iz holivudskog filma. Sećate se: bela fasada, trem sa ogradom i ljuljaškom, dugački prilaz, travnjak, ruže? Kasnije se slika obogaćivala, kako kroz koju fazu prolazim, hrizantemama, svećnjacima, zamkama za snove.
Maštala jesam i ta kuća je ostala da me čeka tamo negde u mašti dok smo potpisivali ugovor za kupovinu stana.
Potrebno je malo ulaganja, ali možemo mi to
Bili smo već tri godine u braku kad smo odlučili da kupimo stan. Kuća na periferiji Beograda je bila možda dostižan san pre pandemije, ali sada, sa vrtoglavim cenama nekretnina zaista smo mogli samo da uzalud maštamo o tome.
Naravno, bilo je ljudi iz našeg okruženja, počev od roditelja preko prijatelja, koji su tvrdili da je bolje da sačekamo. No, Marko je želeo da imamo nešto naše.
– Shvataš da cela ova cena kirije može da bude rata za stambeni kredit? – samo je izjavio jedno popodne. Nije čak ni pitao, već tako, rekao, kao da nam je oboma jasno da se vrtimo bez razloga u krug.
– Znam, ali da li smo mi zaista spremni na taj korak? – htela sam da budem glas razuma, da započnem temu oko dugih i dosadnih bankarskih zavrzlama, traženja odgovarajuće kuće ili stana, ali sve u meni je treperilo od tih reči “nešto naše”.
– Potrebno je malo ulaganja, ali možemo mi to! – rekao je tako sigurno da sam već videla ključeve od izmaštane kuće u ruci.
Ako tako odlučimo, biće sve u redu
Kupovina i renoviranje stana je verovatno lekcija mog života. Neko će vam možda reći da nije vredno truda, da se pored vremena i novca izgubi i previše nerava, ali ja više nisam ta osoba. Ponekad mi se čini da sam miljama daleko od one žene koja sa tremom u glasu kaže svom mužu: možemo mi to. Od one koja je mislila da će se sve biti lako i teško i spektakularno u isto vreme.
Moram sada da priznam, nisam imala pojma.
Sve je išlo brzo, sa epizodama nervoze, stresa i neke neobične napetosti među nama. Odjednom, umesto o putovanjima, bebi i napredovanja u karijeri, umesto jednostavnog izlaska u grad na piće – pričali smo samo o kamatama, bankama, notarima. A onda kad je ugovor potpisan – o elektroinstalacijama, o zameni parketa, o stolariji.
Sećam se jasno tog popodneva kad se sve promenilo. Kao da smo bili u nekom čudnom vrtlogu i da je neko pružio ruku da nas izvuče. Na ekranu desktopa stajala je otvorena stranica, videla sam šta je pregledao: okovi za stolariju, bravariju. I onda redom, bravice za ormane, nogice i ručice za nameštaj, okovi za fioke, šarke, kuke za čiviluk. Izbor je bio prevelik i znala sam – sad će da me pita, šta mi se dopada.
– Jesi li ti siguran u ovo što radimo?
– Dušo, ako tako odlučimo, biće sve u redu.
Kod njega je sve bilo tako jednostavno, pa sam sela za računar i zajedno sa njim izabrala sve šarke i ručice koje možete da zamislite da vam trebaju u stanu.
Dom je tamo gde zajedno rastemo
Išlo je lako, pa teško. Znate onu narodnu umotvorinu: majstori ne lažu, majstori odlažu? E pa to se desilo nekoliko puta – sa parketarom, za molerom i vodoinstalaterom. Svi su imali neodložne poslove i obaveze, a naš je stan bio stalno “na odloženo”.
– Na odloženo plaćanje, pa onda i na odloženo renoviranje. Šta kažeš, dušo? – pokušao je da se našali.
A ja sam se ljutila, nervirala, besnela, pa plakala.
– Kad ćemo se konačno useliti?
Verovala sam, jednom kad se uselimo, to je to, završava se drama, ide aplauz, spušta se zavesa i možemo – napokon možemo – da se opustimo, da živimo normalnim životom. Ali lekcija još nije naučena. Prave istine došle su nenadano, nakon useljenja, kad je sav stres odjednom otišao i ja shvatila kakav je haos napravio u meni.
Nisam mogla da se sredim nedeljama. Nalazila sam greške majstora, ogrebotine na laminatu, naprslu pločicu iza lavaboa (koju niko osim mene ne vidi, rekao je Marko), nisam više bila sigurna u boju sofe, brinula me je veličina šporeta i frižidera, nismo imali sav nameštaj za spavaću sobu.
– Šta ti je sada, zašto nisi zadovoljna? – Markovo pitanje me je potpuno izmestilo iz ležišta. Prvo mi se zacrnelo pred očima – a onda je odjednom sve pobelelo. Videla sam belu kuću sa tremom. Nedodirnutu, neuseljenu, nepostojeću. A onda sam videla nas, u stanu na petom spratu usred Beograda, bez dvorišta i bašte. Pokušala sam da mu objasnim a da ne zvučim nezahvalno, ali znate kako to već ide. Svi smo mi ljudi od krvi i mesa. Planemo kad nam duša zadrema, a drugi nas drmusa. Nismo vikali, ali priznajem, bilo je suza i nekih ne baš lepih reči. I onda sam izgovorila:
– Izvini, ali ja ne osećam ovo mesto kao naš dom.
– Dom je tamo gde zajedno rastemo. – rekao je bez mnogo pompe. I jednostavno sam znala.
Nije uklesano u kamen da moraš da se pomučiš
Nije to priča koju sam mogla podeliti sa roditeljima, na primer. Znate već, to je generacija onih mučenika koji su u vreme inflacije gradili kuću, bili “siromašni milioneri”, kupovali cement, pesak, koji nisu plaćali majstore, već angažovali ceo komšiluk i širu familiju da postave ploču, naređaju crep ili izmalterišu celu kuću. Za njih je dom svetinja za koju se mučiš – fizički do znoja i koske – a ne čekajući u redu u banci.
Pa da im na to još kažem: mama, tata, znate, uložili smo trud, ali ja nemam osećaj da je to naš stan, naš dom. Molim vas, dobila bih odgovor iz topa: pa naravno da nemaš, kad se niste pomučili.
Kad sam to rekla Marku, malo se smejao, a malo me grlio. Na kraju je rekao: Znaš, nije uklesano u kamen da moraš da se pomučiš za sve u životu. Da, možda će biti potrebno da uložimo više truda za neke stvari, ali ne moramo da uradimo ništa da bismo zaslužili dom kakav želimo. Zidovi tu nisu važni, terase, dvorišta, da li je stan ili kuća – dom smo nas dvoje, od svega možemo napraviti nešto u čemu uživamo.
Nisam odmah prihvatila tu ideju celim bićem. Kako to da uživam bez pomuke? Ali dan po dan, bila je sve čistija slika. Pogled na svaku ručicu na ormaru, na svaki jastuk, na svaki prozor i uređaj u stanu bio je podsetnik: ako odlučimo, biće sve u redu. Dom je tamo gde rastemo zajedno.
