Nemam skoro nikakva sećanja iz detinjstva.
Veći deo mog odraslog života (pre nego što je moj put isceljenja započeo) je zamagljen, u najboljem slučaju.
Tek kada su moji partneri ukazali na to, u potpunosti sam postala svesna.
Prolazila bih kroz život i pitala se: „Zašto se ne sećam ničega?“
U potpunoj iskrenosti, bilo je trenutaka kada sam se pitala da li sam bila seksualno zlostavljana ili imala neku drugu „tešku“ traumu koja je izazvala taj nedostatak sećanja. Ovo je deo mog uslovljavanja kao psihologa—verovala sam da se moralo desiti nešto „veliko“ da bi izazvalo te rupe u pamćenju.
Ono što sam shvatila tokom svog puta je da sam počela da se disociram (fizički prisutna, ali mentalno odsutna) još od detinjstva.
Zato što moja majka nije mogla da se poveže sa mnom emocionalno, to je bio mehanizam zaštite. Postojali su i anksioznost, haos i zdravstvene krize, bez odraslih koji bi mi pokazali kako da se nosim s njima. Sećanja se formiraju kroz sigurno, stabilno vezivanje i negovanje—nešto što mnogi od nas nisu imali.
Disocijacija je postala mehanizam preživljavanja. Uvek sam bila na autopilotu, nesvesna, nikada prisutna, uvek rasejana, stalno prebirajući scenarije u glavi—ovo je način na koji mozak pokušava da nas zaštiti od budućeg bola.
Godinama koristim meditaciju, vežbe disanja i pokreta svakodnevno da bih prekinula obrazac disocijacije. Biti prisutna mi je omogućilo da osećam sigurnost i da stvaram sećanja. Čak i samo postojanje tih sećanja je za mene lična pobeda.
Ako nemate sećanja, shvatite da je ovo normalna, zaštitna ljudska reakcija. Isceljenje ne zahteva od nas da povratimo sećanja, i ne moramo da tačno odredimo razlog zašto ona ne postoje.
Ono što možemo da uradimo je da ponovo naučimo kako da osećamo sigurnost u nervnom sistemu u sadašnjem trenutku i da razumemo da ono čega se ne sećamo služi našoj sopstvenoj zaštiti.
