Smislila sam šta nam želim: jedan lep stan, odmor, neki bazen, spa, opuštanje maksimalno. Da živimo izvan grada ili u nekoj banji. Možda da nam to bude posao? Izdajemo turistima smeštaj, ja bih mogla da mesim kiflice ili da pečem onaj moj čuveni kuglof za dobrodošlicu. Hm, šta misliš?
Počelo je kao neobavezan razgovor i maštanje na jednom letovanju. Umorili smo se od celogodišnje jurnjave za rokovima, pikovima, projektima i kvotama. Rekla sam, možda jednom, kad odemo u penziju. Nenad je samo dodao: „Sada se prave koraci za penziju.“ Smejala sam se.
Istraži tržište, uloži u stan
Postoji ona teorija da se svi naši snovi ostvaruju dvaput. Jednom, u našoj glavi, kad ih zamislimo, i drugi put – stvarno, u ovoj materijalnoj stvarnosti. No, valjda, kako rastemo, zaboravimo da maštanje nije dovoljno i da ipak treba napraviti neke korake da bi se stvari dogodile. Bez tog delovanja sve ostane na planu sanjarenja i onda, vremenom, poverujemo da snovi nisu uopšte mogući. Da je nekim idejama „suđeno“ da ostanu samo u našoj glavi.
Nenad nije bio takav čovek. Neko bi ga možda spolja opisao kao oštrog preduzetnika. Nekog ko grabi i juri ka uspehu. Međutim, ja sam znala da on poseduje mnogo više od obične želje da „izgradi karijeru“ i zaradi novac. Njega je vozilo drugačije gorivo. Kad god bi poželeo nešto stvarno, on bi se zauzeo da to i ostvari. Zbog toga nisam bila previše iznenađena kada je posle letovanja došao jedno popodne kući i počeo da priča o kupovini apartmana. Razgovor je bio sadržajan i lak, kao i sve što je Nenad radio, pun fraza kao što su ugovor, lokacija, prodaja stanova Vrnjačka Banja, agencije za nekretnine, kredit, banka, kamatne stope.
Stigla sam samo da upitam između dva zalogaja: „Čekaj, ti si se već raspitivao?“
A onda mi je Nenad otkrio čitav plan, o novim stanovima, o ulaganju koje se isplati, o uređenju enterijera i prilici da ostvarimo nešto o čemu smo maštali. Kako je, eto, Vrnjačka Banja odličan izbor, mirno je, nije nam preterano daleko, ima uvek gostiju, leti ili zimi, pa karneval, veliki akvapark, blizu je Goč, gradi se gondola. Informacije su samo izranjale, kao da ih čita sa papira!
„Slušao sam te kako pričaš na terasi hotela o rentiranju apartmana, zamislio sam nas stvarno. I onda mi je sinulo: zašto stvarno ne bismo to uradili? Šta nas sprečava? Seo sam za kompjuter i rekao: istraži tržište, uloži u stan. Snaći ćemo se za novac. Ako rešimo, izvodljivo je.“
Šta će vam to, pa imate stan!
Danima smo razrađivali plan. Već sam poletela sa tom mišlju na ramenima – možemo mi to, da kupimo, uredimo, izdamo. Možda da za početak ponudimo nekoj agenciji, pa onda kasnije da se mi sami tome posvetimo? Ili da odmah preuzmemo sve na sebe? Koja je bolja opcija?
Roditelji su nas gledali zbunjeno i razočarano. Njegova majka i moj otac su bili najglasniji protivnici. Ko to još radi? Šta nam je sad palo na pamet? Imamo stan šta će nam apartman! Bolje da čuvamo posao, a ne da dižemo kredit za stan u banji. Ko će o tome da brine? Zar mi mislimo da je to tek tako?!
Onda je na dnevni red izronila klasična tema: unuci!
Čemu sad to „gubljenje vremena“ i „bespotrebno trošenje para“, šta će nam kredit, a treba deca da se rađaju? Šta mislimo mi kad će oni unuke da čuvaju?!
„Samo izmišljate nešto, Sanja, šta će vam sad taj rizik?“, majka mi je više rekla no što me je pitala na odlasku.
Mislila sam posle tog „kućnog saveta“ da će Nenad odustati. Ja bih odustala. Neki snovi su samo to, zar ne, snovi? Nenada sam zatekla smirenog ispred računara. I dalje je gledao sajt investitora i čitao o modelima ulaganja i strukturama apartmana. „Šta misliš, je li pametnije da postoji izdvojena spavaća soba ili da imamo veću terasu?“
Neki ljudi su takvi – znaju šta žele i ustreme se ka tome dok ga ne dobiju. Udahnula sam duboko i pridružila mu se u planiranju. Jer je Nenad napravio taj korak – od maštanja ka realizaciji. Jednostavno je odlučio.
„Svaki dan je nova avantura, zašto čekati godišnji odmor?“, namignuo mi je.
Sada se prave koraci za mirnu penziju
Naredne nedelje i meseci protekli su u konstantnom istraživanju – kakve ormare želimo, ugaonu garnituru ili kauč, sahara zidovi ili foto tapeta? Korak je zaista bio veliki, trebalo je pripremiti dokumentaciju, razmisliti o modelu rentiranja, izabrati agenciju. Svaki slobodan trenutak sam provodila tražeći odgovarajući nameštaj, posteljinu, i smišljajući kakvu marketing strategiju da pravimo.
Od roditelja preko prijatelja, nailazili smo na raznorazne komentare. Suština bi uvek bila ista: tražimo hleba preko pogače. Rizikujemo. Ne razmišljamo. Vreme je nesigurno.
I dok Nenad kao da nije čuo ništa, ja sam se sve vreme osećala kao neki sunđer-filter. Upijala sam mišljenja, negativnu energiju, preispitivala se, brinula. Sve do onog popodneva kad je zazvonio telefon i on rekao: dolazimo onda sutra!
Na putu do Vrnjačke Banje pevušili smo u autu, ponovo prilagođavali dizajnerske ideje, ali je bilo jasno da me i dalje muči. Vozili smo se da preuzmemo ključeve našeg stana, a ja sam imala ogroman čvor u stomaku.
„Je li pametno što radimo ovo? Šta ako su svi u pravu? Uložili smo ušteđevinu, podigli kredit… Šta ako ne uspe?“
„Sanja, imamo samo opciju da uspemo. I to je to, čuješ? Možemo mi da izaberemo i ono drugo, da odustanemo, da životarimo i maštamo sve dok ne ostarimo i onda kažemo: eeee, da smo onda kupili stan, sad bismo… A čemu to? Ako možemo sebi da priuštimo? Kako sam ti rekao, ovo je ulaganje u mirnu penziju. Uostalom, svesna si da će se stan sam otplaćivati. Kroz nekoliko godina, investicija povraćena!“
Kod Nenada je zaista sve bilo jednostavno.
„Evo, dopuštam ti jednu brigu.“
„Koju?“
„Kakav privezak da stavimo na ključ od stana.“
