Avgust.
Mesec kada, u pauzama između nesnosnih vrućina i letnjih pljuskova, svet naizgled uspori i povuče korak nazad. Čak i mnogi veliki gradovi postaju mirniji, spokojniji.
Avgust.
Mesec kada svi biramo da lako poverujemo da naša nasušna sreća leži u tih nekoliko dana i sedmica odmora. Rezervisani smeštaji, spakovani koferi, “out of office” mailbox tekstovi pripremljeni…
Čekajući da uskočimo u svoje, listamo beskrajni niz tuđih prelepih sekvenci te relaksirane sreće po mrežama. Nestrpljivi i pomalo zavidni od neizdrža da uplovimo u sopstveni relax mode, potajno verujemo da ćemo tamo, na odabranoj destinaciji, napokon pronaći taj magični trenutak apsolutnog mira i zadovoljstva, koji toliko dugo čekamo.
Ali, pazi sad – šta ako je ta potraga pomalo besmislena?
Odmor je važan, ali je život važniji.
First ili last minut, all inclusive i sve zvezdice ovog sveta, luksuz po meri i vašoj želji onoje što vam želimo… ali da li je to ono što nam je zaista potrebno? Da li iko od nas možeda priušti sebi luksuz da živi samo za tih nekoliko dana godišnje, zanemarujući
preostalih 350? Pa na Zemlji smo nakratko predivni, kako glasi naslov jedne divne knjige, zašto to tako lako i tako često zaboravljamo?!
I da odmah bude jasno – odmori su divni i potrebni! To su naše oaze za sanjarenje, a sanjarenje je pogonsko gorivo za naše tanane želje, snove i nadanja, za naše duše. Tu možemo da pobegnemo od svakodnevne rutine i zamislimo sebe u nekim drugim
okolnostima. Možemo biti astronauti, pisci, putnici oko sveta… Mašta nema granica. Ali odmor ima. I šta onda radimo? Da li ta sanjarenja pretvaramo u radost malih koraka svakodnevice kojoj se vraćamo ili ostavljamo kao lebdenje u oblacima za sledeći
godišnji odmor i neuhvatljivu čežnju?
Sećate li se kada ste poslednji put stali i osvrnuli se oko sebe?
Da, taj trenutak kada ste pomislili: „Zašto ovo radim?“. Ironično je, zar ne? Svi ti saveti o pronalaženju sreće u malim stvarima, o magiji svakodnevnog života, često zvuče kao klišei. I možda jesu, ali samo zato što smo zaboravili kako da ih primenimo.
Ne kažemo vam da sada odjednom postanete pesnici svakodnevnice. Ne moratemodmah početi da pišete dnevnik ili da meditirate u parku. Ali, šta ako bismo prestali da čekamo tih deset, petnaest dana odmora i počeli da živimo? Šta ako bismo prihvatili nesavršenosti i pronašli lepotu u njima? Jer, život je upravo to – nesavršen i nepredvidiv, sa čudnim načinima da nas iznenadi. I da, istina je da ne možemo uvek biti sretni, ali možemo biti prisutni. Sad i ovde.
Imam sebe! I ovaj trenutak, baš ovakav, savršeno nesavršen. Neka to bude naša mantra!
Prihvatiti sebe, prihvatiti život
Kao što prihvatamo da će nam se šminka razmazati na kiši, da ćemo ponekad reći nešto glupo ili da ćemo se spotaći na ulici, tako moramo prihvatiti i svoje nesavršenosti, nesavršenosti sopstvenih života. I to je u redu. Zapravo, to je divno!
Kad postanemo manje strogi prema sebi i drugima, prema životu, otvaraju se nova mora. I nove destinacije. Lepe, svakodnevne. Lako dostupne, uhvatljive. Vidljive.
I zato sledeći put kada se uhvatiš kako sanjariš o novom odmoru, seti se – svaki dan je nova prilika za jedno malo putovanje. Bez magije, bez klišea, samo život, takav kakav jeste. Život nije trka.
Nema ciljne linije koju treba preći. I seti se još – ti imaš moć da učiniš dan ili trenutak posebnim. Neka ti onda svaki dan bude malo poseban.
P.S.
A što se tiče tih savršenih fotografija sa letovanja? Napravi ih par, za sebe i uspomene, ali i kreni u jedan novi izazov: Umesto što ih gledaš sa čežnjom, pokušaj da nađeš svoj kutak, svoj trenutak u svakodnevnom životu koji bi mogao biti vredan Instagrama i
#savršentrenutak objave.
Napravi odmor tu gde jesi. Učini to za sebe. Budi svoj najbolji odmor. Savršeno nesavršen.
