Japan ima više stogodišnjaka – onih starih 100 ili više godina – od bilo koje zemlje na svetu.
Četrdesetosam stanovnika na svakih 100.000 ljudi u Japanu pregura vek.
Nijedna zemlja na svetu ne može ni da se približi tom proseku.
Po čemu se Japanci razlikuju od nas, ostalih? Šta oni imaju, a mi nemamo?
Da li je njihova ishrana zaslužna za dugovečnost?
Ovakve priče su nam donele, na primer, mediteransku ishranu.
Za njenu popularnost izvan Sredozemlja još od 1970-tih zaslužan je američki psiholog i nutricionista Ansel Kiz i njegovo interesovanje za stogodišnjake iz Italije, u čijoj ishrani skoro da nije bilo životinjskih masti.
Devedesetih godina prošlog veka, drugi istraživač ishrane, Volter Vilet, pomenuo je u studiji neobično dugovečno stanovništvo Japana, primetivši da imaju mali broj smrtnih slučajeva od srčanih bolesti.
Od tada se mnogi istraživači pitaju da li je ta dugovečnost povezana sa ishranom.
Ako je tako, koju bismo hranu, u nadi da ćemo ostvariti sličan životni vek, mogli da dodamo na jelovnik?
Japanska ishrana je prilično širok koncept, ističe istraživač epidemiologije Šu Đang iz japanskog Nacionalnog centra za gerontologiju.
I, bez obzira na jelo na koje prvo pomislimo, ne čini je samo suši.
Ipak, u nedavnom pregledu 39 studija u kojima je ispitivana veza japanske ishrane i zdravlja, utvrđeno je nekoliko zajedničkih stavki: morski plodovi, povrće, soja i srodni proizvodi, poput sojinog sosa, pirinča i miso supe.
Zapravo, ovakva vrsta ishrane povezana je sa manje smrtnih slučajeva od srčanih problema, kaže Đang, iako ne i sa specifičnim bolestima, poput raka.
Zanimljivo je da se čini da je povezana i sa nižim stopama ukupnog mortaliteta.
Cujoši Cuduki, vanredni profesor ishrane i molekularne bionauke na Univerzitetu Tohoku, proučavao je koja tačno verzija japanske ishrane može doprineti dugom životu.
U početku su on i njegovi saradnici koristili podatke nacionalnih istraživanja kako bi došli do obroka koji su predstavljali japansku ishranu tokom 1990-tih i sličnog seta obroka u američkoj ishrani tokom istog vremenskog perioda.
Obroci su sušeni zamrzavanjem i tri nedelje davani pacovima, čije su zdravlje istraživači zatim pažljivo pratili.
Zanimljivo je da su pacovi na japanskoj ishrani imali manje masti u abdomenu i niži nivo masti u krvi, uprkos činjenici da su oba jelovnika imala jednaku količinu masti, proteina i ugljenih hidrata.
Ovo zapažanje navodi na zaključak da su izvori tih hranljivih sastojaka – meso nasuprot ribi, pirinač nasuprot pšenici – važni za rezultat.
Detaljnijim proučavanjem, istraživači su ocrtali različite verzije japanske ishrane u poslednjih pedesetak godina, jer se ono što jedu Japanci znatno promenilo tokom vremena – naročito u kosmopolitskim gradovima, ishrana je sve više pod uticajem Zapada.
Oni su smišljali planove obroka zasnovane na nacionalnoj ishrani 1960, 1975, 1990. i 2005. i davali ih miševima.
Usledilo je mnogo kuvanja i sušenja zamrzavanjem hrane, uparenih sa pažljivim posmatranjem glodara.
Ovog puta, eksperimenti su trajali osam meseci.
Ispostavilo se da nemaju svi oblici japanske ishrane isti efekat.
Miševi hranjeni jelovnikom iz 1975. godine imali su niži rizik od dijabetesa i masnih oboljenja jetre od ostalih, a kada su naučnici pregledali jetru, otkrili su da su se aktivirali geni koji sprečavaju stvaranje masnih kiselina.
Tadašnja ishrana bila je posebno bogata algama i morskim plodovima, mahunarkama, voćem i tradicionalnim fermentisanim začinima.
Preporučivala se raznolikost namirnica, dok se izbegavao višak šećera.
U kasnijim eksperimentima, otkriveno je da je ishrana iz 1975. miševima donela duži život, sa boljim pamćenjem i manje fizičkih oštećenja kako su starili.
Zapravo, epidemiolog Šu Đang i kolege nedavno su objavili nalaze da je japanska ishrana povezana sa zdravijim i aktivnijim godinama kako ljudi stare.
Ovog puta eksperimenti su trajali osam meseci.
Ishrana je takođe imala pozitivne efekte na zdravlje ljudi, utvrdio je Cuduki sa saradnicima.
Dvadesetosmodnevno ispitivanje ljudi prekomerne težine koji jedu modernu japansku ishranu ili verziju iz 1975. godine pokazalo je da je grupa iz 1975. izgubila više kilograma i imala bolji nivo holesterola.
U drugim radovima, ispitanici zdrave težine koji su jeli po jelovniku iz 1975. bili su u boljoj formi od ostalih na kraju ispitivanja.
Cuduki i kolege smatraju da su mikrobiomi ljudi možda jedna od stvari koja posreduje u ovim efektima, posle posmatranja promena u crevnom mikrobiomu tokom jedne od njihovih studija.
U čemu je tajna?
Ako ova verzija japanske ishrane ima pozitivne efekte, možda se sve svodi na način pripreme obroka, kao i na pojedinosti hranljivih sastojaka, ističe Cuduki.
Obroke čini nekoliko malih jela raznih ukusa.
Sastojci se češće kuvaju na pari ili krčkaju nego prže.
Takođe su začinjeni malim količinama supstanci intenzivne arome, umesto prekomerne količine soli ili šećera.
Ukratko, moguće je da blagodeti japanske ishrane ne dolaze od magičnog kvaliteta sosa od algi ili soje, već usredsređenosti na raznovrsnu umerenu ishranu, kuvanu na zdrave načine, uz naglasak na povrće i mahunarke.
Drugim rečima, savet koji svako može da primeni.
Ali savremeni Japan ima probleme da sledi ovaj savet.
Stope dijabetesa su više poslednjih godina, delimično zbog sve starijeg stanovništva, ali i zbog rastuće gojaznosti.
Moguće je da su odbrojani dani Japana kao doma većine stogodišnjaka.
